Деца на повоцу – безбедност, контрола или слика времена у коме живимо

Не тако ретко у Милану је могуће видети родитеље који воде малу децу на повоцу. Данас сам видела маму која је у тржном центру тако водила девојчицу од око четири године на дречаво розе ластишу који је са једне стране био закачен за руку детета, а са друге за мајчину. Није то био импровизован поводац већ „професионални“, купљен у продавници или онлајн.

Понекад се у медијима распламсава полемика о том предмету који повремено дели родитеље, педијатре и педагоге. Дискусију о томе је пре неколико година после дужег времена поново покренула америчка новинарка Ребека Онион у чланку објављеном на Слејту, где износи лично искуство и покушава да одбрани корисност овог толико критикованог средства.

Онион, мајка тада трогодишње девојчице, одлучила је да ћерки пружи шетње не више из колица, већ ходајући поред ње. То је била педагошка одлука, замишљена да је навикне на присуство међу људима. Али једног дана девојчица, привучена тезгом са слаткишима, одјурила је изненада кроз гомилу.

Ништа озбиљно се није догодило, али тај тренутак пробудио је у Онион страх од онога што би се могло десити на прометној улици.

Отуда идеја – зашто не користити поводац да би дете имало слободу кретања, а опет било безбедно и од својих поступака и од евентуалних отмица?

Историја дуга скоро век

Поводац за децу није ново откриће. Још 1939. године часопис Woman’s Home Companion на насловној страни приказао је дете на повоцу, што показује да је пракса тада била прихваћена.

Седамдесетих година познати педијатар Бенџамин Спок га је описивао као „веома згодан“, али је деведесетих променио став, у време када је друштвена осуда већ била снажна. Популарна култура га је додатно исмејала – у епизоди Симпсонових из 1992. једно дете се жали да поводац „понижава обоје“, и њега и родитеља.

Данас тржиште нуди „пријатељскије“ верзије: ранчеве са повоцем, често у облику животиња и јарких боја, замишљене да ублаже осећај спутаности.

Између безбедности и стигме

Проблем није толико у ефикасности средства, колико у стигми која га прати. „Ако се мајка мучи да трчи за дететом, добија осмехе и подстицаје; ако хода уредно са дететом на повоцу, добија осуђујуће погледе”, пише америчка новинарка Онион.

Случај гориле Харамбе, убијене у зоолошком врту у Синсинатију након што је трогодишњак пао у њен кавез, екстреман је пример – мајка је била оптужена за немар, али би помишљењу оних који су за поводац, он можда спречио трагедију.

Маријана Монтеросо која се на Инстаграму представља као музичарка са аутизмом објавила је слику аутистичног детета на повоцу објашњавајући зашто је то за њу неприхватљиво обраћајући се родитељима који то чине.

„Рећи ‘везујем га због његове безбедности’ није исправно, то је због твоје удобности и потребе за контролом, а не због његове слободе. Навикаваш га да не верује свом телу и да не бира, кажњаваш га зато што је такав. Ако аутистично дете бежи, увек постоји разлог (досада, збуњеност, нежељени додири, бука, нова средина). Поводац није безбедност, већ принуда која подучава неуротипичном понашању. Прекини њихову употребу, прилагоди околину и заиста га саслушај, одрастаће без осећаја да је заувек погрешан“, навела је Монтеросо.

Мишљења стручњака

Медицинска и педагошка заједница и даље су подељене. Бен Хофман, педијатар и директор Савета за превенцију повреда Америчке академије педијатара, признаје да су деца „машине знатижеље“ и да поводац може бити изузетна мера безбедности, али га не би користио свакодневно.

Џенет Лансбери, представница "Respectful parenting" приступа, упозорава на педагошки аспект – држање детета за руку јача везу и учи га правилима понашања у јавности, док поводац може елиминисати важне тренутке учења.

Францеска Романа Грассо, италијански педагог, наглашава да ограничавање природног моторног развоја може учинити дете неспретним и неспособним да процени опасност. Алберто Вилани, председник Италијанског педијатријског друштва, признаје да рединице могу имати смисла у посебним ситуацијама, попут гужви или опасних места.

За и против међу родитељима

На италијанским, али и међународним интернет форумима сведочења су подељена. Неки родитељи тврде да су избегли несреће захваљујући повоцу, док га други виде као окрутно средство које „третира децу као псе“. Ипак, једно је јасно – поводац не може заменити васпитање и непосредни надзор родитеља.

Иза полемике

У Италији су повоци и даље ретки, можда из културних разлога. Ипак уколико га је скоро немогуће видети на југу Италије, на северу није тако ретко.

Многи сматрају да основни проблем остаје: Како ускладити експлозивну радозналост деце са урбаним просторима који су све мање прилагођени најмлађима?

Америчка новинарка закључује да су деца „напола дивља“ у свету обликованом за предвидиве одрасле. Можда повоце, уместо симбола спутавања, треба посматрати као технолошку прилагодбу тој несразмери?

Ипак, данас су скоро сви гледали маму са својом девојчицом на дречавом повоцу а ја нисам могла да се отмем утиску да свет иде путем који је далеко од онога у коме сам ја одрастала.