Опела за кућне љубимце у Јапану – криминалне радње и друге контроверзе

Протеклих пар деценија у Јапану се развио нови, странцима ће се учинити, врло необичан, готово невероватан облик криминала. Реч је о безобзирним приватницима који скупљају тела угинулих кућних љубимаца и иста бацају или кремирају без да су одржали опело њиховим душама – криминалитет лежи у томе што су посмртни остаци паса и мачака њима предати управо под условом да ће та религијска служба бити одржана и што су они дали обећање да ће је спровести.

Наиме, у Јапану и данас опстаје прастаро веровање у дух или душу која након смрти напушта тело, али док у јудео-хришћанском културном контексту постоји јасна тенденција да се верници фокусирају на егзистенцију и постхумну судбину људске душе, у традиционално многобожачком Јапану искрено се поштују и душе животиња (али и биљака и ствари).

У тој острвској држави на универзитетским кампусима се могу видети (релативно скромни) стубови од камена (кенотафи) с одговарајућим натписима, подигнути за покој душама инсеката и лабораторијских животиња жртвованих у образовне сврхе: за медицинске и фармаколошке експерименте, односно, часове биологије и анатомије.

Важан шинто храм Јасукуњи у Токију, познат по свом војном музеју и обожавању душа јапанских бораца погинулих у ратовима за цара и домовину, садржи кенотафе посвећене настрадалим војним коњима, псима и чак голубовима писмоношама – они нису ту просто да би одржали сећање на те животиње или изразили захвалност људи којима су служиле, већ пре свега да би „утешиле“, односно, умириле њихове намучене душе.

Традиционално, кенотафе подижу ловци и рибари, па и ресторани, који се осећају одговорним за смрт животиња. На пример, познат је од камена извајан приказ отровне рибе фугу у токијском кварту Уено – њено месо, наравно, очишћено од опасне, смртоносне супстанце је релативно скупа, али омиљена ресторанска посластица у Јапану. Истраживачи су открили постојање кенотафа посвећених и многим другим врстама животиња које се у Јапану користе у исхрани или јој доприносе, као рецимо, тунама, китовима, жабама и пчелама.

Опела и за штеточине

С обзиром на здравствену и пољопривредну штету коју наносе људима, особама са других меридијана се нарочито необичним могу учинити опела и кенотафи подигнути за душе штеточина, попут мишева и неких инсеката. Тако се у будистичким храмовима и на ободу њива и воћњака могу наћи камени стубови посвећени инсектима уопште, или скакавцима, мравима, гусеницама и цврчцима понаособ.

Стара веровања у душу животиња наследиле су и модерне корпорације. Тако, на пример, реномирани произвођач средстава за борбу против инсеката „Аасу сеијаку“ периодично организује опела у будистичком храму Мјодођи у префектури Хјого за душе комараца, мушица и бубашваба. Слично чини још један гигант хемијске индустрије који своје богатство дугује животима тих инсеката, корпорација „Даињихон ђоћугику“.

Можда је један корак даље отишао генерални директор прехрамбене фабрике „Даива касеи“ Такео Касабо, који је сматрао да дугује велику захвалност људском оку невидљивим микроорганизмима које је његова фирма користила у производњи квасаца, те је стога при одласку у пензију подигао камени кенотаф бактеријама у будистичком храму Манђуин у Кјоту.

Молитве се упућују и стубови и статуе подижу јер се у Јапану одвајкада верује да су душе бића која су доживела прерану, насилну или неправедну смрт тужне, немирне, па и љуте, те да као такве могу да живима проузрукују разно зло, попут болести, глади и несрећа. У будизму постоји и забрана убиства, која се односи на сва жива бића, а не само на људе, па је одузимање живота традиционално било морално осуђивано и сматрано грешним и када су жртве биле животиње.

Смисао опела за животиње

Током векова у Јапану, у којем поред домаће многобожачке религије шинто, историјски гледано, на културу велики утицај имају и будизам, конфучијанство и таоизам, развило се више различитих веровања у вези загробног живота, од којих су нека и међусобно противречна.

Међутим, мање-више сва ова учења претпостављају или подразумевају постојање духа или душе која опстаје након смрти, с тим што будизам заговара реинкарнацију, односно, поновно рођење у другом телу и кружење душе кроз шест нивоа егисистенције, од којих је један животињски. Док год је душа уплетена у те сфере постојања она неизбежно доживљава разне врсте патње, па је коначни циљ гашење сваке жеље и везаности за успех, богатство, трајање, па и сам живот и сопствени его и ослобођење од реинкарнације, односно, точка рађања и смрти путем просветљења.

То практично, значи, да душа која је била у људском телу, зависно од степена моралности и посвећености будистичком учењу, може да се након смрти заувек отргне од точка смрти и рађања и патње, или пак у наредном животу поново буде рођена у људском, па и божанском телу, али и падне у ниже сфере егзистенције и обре се у животињском организму или чак заврши у паклу.

С друге стране, душа животиње, ако на неки начин дође у додир с будизмом, и посебно ако добије помоћ свештеника у форми опела које јој преноси одређене дубоке истине и води је ка вишој свести или просветљењу у периоду између смрти и поновног рађања, може да се у следећем животу нађе у људском телу и чак, сматрају неки, достигне вечно спасење.

И док домаћа анимистичка и политеистичка религија шинто у својим ритуалима првенствено тежи остварењу покоја за душе свих умрлих бића, будизам, дакле претпоставља и могућност рођења у вишим, мање патњом испуњеним сферама егзистенције, па и просветљење.

Зато у Јапану од давнина постоје опела за животиње и зато је, традиционално, одржавање тог ритуала битно за људску заједницу.

У савременим условима када већ пар деценија расте број домаћинстава које гаје псе, мачке и друге кућне љубимце, када је пракса држања животиња искључиво у дворишту давно напуштена и оне се башкаре у топлим становима, када су постале члан породице и њихова смрт изазива бол једнак или готово једнак оном који се осећа за преминулог родитеља или супружника, опело за њихове душе је вероватно важније него икада.

О томе сведочи чињеница да расте и број будистичких и шинто храмова који нуде услугу постхумне бриге о добробити душе кућних љубимаца, али и филозофска дебата о спасењу животиња која се у другој половини прошле деценије распламсала у будистичким круговима.

Дебате о спасењу кућних љубимаца и других животиња

У Јапану је врло распрострањена вера у будистичке рајеве, познате као „чиста земља“, у којима обитавају моћне и премудре буде и бодисатве, проповедајући истину о спасењу.

Како људи и друга бића, верују у тој грани будизма, због своје инхеретне грешности нису у стању да у овом нашем свету моралне прљавштине и изопачености сопственим снагама достигну просветљење и ослобођење, они су упућени на то да за своје спасење траже помоћ тих натприродних бића, нарочито буде Амитабе, који важи за посебно милосрдног спаситеља.

По тој доктрини, да би остварили рођење у његовој „чистој земљи“, где ће им онда бити лако да остваре просветљење и ослободе се патње, верни треба да ревносно рецитују похвалу том буди, односно, призивају његово име. Но, животиње нису у стању да то учине, осим можда папагаја, који то могу да ураде имитирајући људе без разумевања, па се поставља питање да ли оне заиста могу да након смрти доспеју у Амитабин рај.

Одговор на то питање поделио је свештенике јапанске будистичке секте „Чиста земља“: неки од њих сматрају да читањем одговарајућих будистичких религиозних списа у склопу опела могу да душама животиња омогуће рођење у Амитабином рају пошто за то постоје доктринарне основе у делу оснивача њихове групе, средњовековног свештеника и мислиоца Хонена.

Други, међутим, тврде, да је директна реинкарнација у Амитабиној чистој земљи немогућа када су у питању животиње јер захтева веру да је тај буда одлучан да спасе сва бића која призову његово име и подразумева свесну намеру и жељу за спасењем. Животиње, међутим, исте немају, просто стога што не поседују интелект какав имају људи. Зато је неопходно да се њихова душа прво роди у људском телу и прихвати будистичко учење. Из истог разлога није довољно просто рецитовати похвале буди Амитаби како то могу папагаји.

Ако је то тачно, онда ни део људи, заостали у развоју и мала деца, не могу да се надају (скором) спасењу, узвраћају критичари тог става.

Растућа потражња за сахранама и опелима за кућне љубимце

Без обзира коју од ове две позиције заузимају, будистички храмови који припадају огранцима који, насупрот медитацији, проучавању списа и аскези, акценат стављају на спасење кроз веру и ослањање на милост будистичких бића са натприродним моћима, су нарочито активни у успостављању ритуала за душе угинулих кућних љубимаца и у изградњи просторија за одлагање њихових кремираних остатака.

Они тиме практично одговарају на постојећу духовну потражњу, односно, психичке потребе савременог градског становништва. Наиме, подаци показују да је проценат јапанских домаћинстава са два или више члана који у затвореном простору држи псе порастао са 60 на 84 одсто, а мачке са 72 на 86 одсто у периоду од 2004. до 2017. године.

Гајење животиње у стану или унутар куће значи и чвршћу емотивну везу и, следствено томе, већи жал након што угину.

Отуд многи Јапанци данас имају отпор према томе да тело свог омиљеног четвороножног члана породице предају општини која би га за симболичну суму од свега десетак евра упутила на отпад.

Запањујуће преваре

Међутим, утолико је и шок већи када се у јавности сазна за безосећајно поступање с телима угинулих љубимаца. Посебно неславан је немили догађај из места Хано у префектури Саитама, на чијој територији је у априлу 2010. године у једној провалији пронађено око 100 лешева паса у фази распадања, од којих су неки на себи имали машнице, па и оделца.

Ту их је одбацио седамдесетједногодишњи локални бизнисмен, који је имао фирму која се специјализује за сахрану кућних љубимаца и који је муштеријама наплатио трошак за кремацију и опело и онда, да би остварио већи профит, тела угинулих животиња просто истоварио у амбис. Власницима преминулих куца – хаскија, пагова, коргија и других – је предао урне са пепелом других, раније угинулих паса. Ухапшен је због кршења закона о одлагању отпада и преваре.

У Јапану, сматра се, има између пет и шест стотина компанија које се баве покопом кућних љубимаца. Међу њима, дакле, показују искуства, има и оних које траже пречицу ка богаћењу, не само тако што ставе у џеп новац који је по договору био намењен кремацији, већ и тако што уцењују муштерије мењајући цене у последњем тренутку или одређују колико ће коме своју услугу да наплате према емотивном стању власника.

Отуд, кажу јапански познаваоци прилика, сигурније је обратити се будистичким храмовима, који не само што могу да одрже аутентичну церемонију опела, већ често поседују, или бар имају приступ, пећима за кремацију.

Да ли су опело и кремација кућних љубимаца у храмовима комерцијална делатност?

Но, и њихов рад није прошао без контроверзи. Реч је о за религијску заједницу важном судском случају из сада већ давне 2004. године који је у Земљи излазећег сунца привукао и немалу медијску пажњу: покушају градских власти Токија да опорезују салу за одлагање урни кремираних мезимаца у храму Екоин секте „Чиста земља“.

Град је сматрао да пошто храм наплаћује услугу трајног одлагања посмртних остатака кућних љубимаца на свом поседу он, практично, врши комерцијалну профитабилну делатност, због чега треба да плати ПДВ и порезе на фиксну имовину и приход. Ово посебно у случају да је вршио оглашавање, односно, рекламирање те услуге.

С друге стране, свештеници храма су тврдили да је реч о религиозној делатности посвећеној поклоницима који верују у загробни живот, те да се сума коју они плаћају за кремацију и опело својих кућних љубимаца може схватити као донација храму.

На крају, храм је однео победу у процесу јер је доказао да је још од позног средњег века у њему вршена погребна служба не само за људе већ и животиње, те да је старање о посмртним остацима четвроножаца редовни део његовог религиозног рада.

Сахране и опела за кућне љубимце у Јапану отуд представљају фасцинантно чвориште на којем се укрштају стара веровања и религијска филозофија са једне, и савремени стил живота са својим новим емотивним везама, схватањем животиња и капиталистичким предузетништвом, са друге стране.