Нема више суза због сецкања лука – научници пронашли решење

У својој кухињи свакако можете плакати ако тако желите, али ако вам је сецкање црног лука постало мрско због суза које вам потеку низ лице чим се дохватите овог посла, научници имају решење за вас.

Прво што вам треба су оштрији ножеви. Осим тога, разлику ће направити спорији покрети.

Споро сечење лука оштријим ножевима смањује број капљица које изазивају сузе, а које из поврћа излеће у ваздух при сечењу, објашњавају истраживачи у часопису Proceedings of the National Academy of Sciences (Зборник радова Националне академије наука) од 21. октобра.

Ова техника не само да би могла да побољша свакодневно кулинарско искуство кувара, већ и да информише о томе како се патогени шире. Кривац за сузе у кухињи (ако се изузму разлози емотивне природе) је хемијско једињење које се назива пропантиал С-оксид. Када нож засече главицу лука, ћелије пуцају и покрећу хемијску реакцију која формира једињење.

Пропантиал С-оксид излеће у околни ваздух у облику пљуска ситних капљица, које се везују за сензорне ћелије у очима и производе осећај пецкања који потом изазива сузе.

„Ово је нешто са чиме се сви суочавају. Сада то можемо и боље објаснити и фундаментално разумети“, каже Навид Хушангинеџад, физичар у компанији "SharkNinja", која развија дизајн производа, а стационирана је у граду Нидаму, у америчкој савезној држави Масачусетс.

Хушангинеџад је проучавао црни лук док је био на Универзитету Корнел. Једног дана, док је припремао поврће за салату и разматрао са својим ментором свој истраживачки пројекат, капљице из сочне главице лука пале су му на руку.

„Шта ако ове капљице лете довољно високо и далеко да надражују очи и изазову сузе?“, запитао се Хушангинеџад.

Следећег дана, унео је врећу лука од 4,5 килограма у лабораторију, поставио камеру и почео да сече главицу за главицом.

Физичар и његове колеге су затим направили минијатурну гиљотину како би преполовили ово ароматично поврће и даље истражили досег и начин кретања капљица по ваздуху.

Истраживачи су користили сечива различите оштрине и причврстили сензоре да би измерили силу и брзину сваког реза. Специјалне камере су наставиле да снимају фину маглу и капљице које су излетале након сваког проласка ножа кроз главицу.

Испод сваког слоја лука налазе се ћелије које садрже течност и стварају јединствени систем под притиском. Када нож притисне кору лука, он дроби ћелије. Сокови се скупљају и притискају опну, спремни да полете када се она проломи.

Тупим сечивима је потребна већа сила да би се пробила опна јер се више ћелија згњечи у том процесу. Брзо сечење тупим ножевима довело је до тога да лук избацује капљице скоро 40 метара увис, што је скоро половина џиновске секвоје. Спорије сецкање оштријим сечивима спречава да капљице досегну ниво очију, каже Хушангинеџад.

„То је баш као са балоном испуњеним водом. Ако пробушите балон иглом, не морате да примењујете велики притисак. Али ако покушате прстом да га пробушите, у суштини вршите велики притисак на еластичну опну да бисте је пробушили“, каже Џим Вилкинг, физичар у Мејо клиници у Рочестеру, у Минесоти, који није био укључен у студију.

Додатни притисак избацује млаз воде – или сока црног лука – много даље.

Прскање течности из лука под притиском показује како се капљице распадају у лету и добијају на даљини. Ово откриће може помоћи научницима да разумеју како се патогени шире у другим биолошким системима, поручује Хушангинеџад.