Памћење није учење, учење је памћење - како користимо меморију

Студенти пред испит оптерећени су размишљањем о испитном градиву које је изван контекста и лако им се може десити да неће успети да на испитно питање дају тачан одговор, чак и ако мисле да га знају. Појединима се чак чини како су заборавили све што су научили. Можда не све, али велики део тога. Међутим, поставља се питање да ли су то заиста уопште и научили.

Нема учења без памћења

Памћење и учење иду руку под руку. Колико год то можда изгледа застарело у данашње време, немогуће је одвојити учење од памћења. Зато морамо да разумемо како функционише памћење и које врсте памћења постоје и које су нам познате, као и њихово место у процесу учења. Такође, треба имати у виду да нас језик често изда и да „учење напамет“ (нешто што је понекад неопходно) није исто што и употребити меморију да бисмо нешто научили.

Типови меморије

Постоји више од једне врсте меморије. Обично се меморија по типу класификује на сензорну, радну и дугорочну. Сензорно памћење је несвесно, сачињено од информација прикупљених чулима и које се трајно шаљу у мозак.

Када своју пажњу усмеримо на део информације, то памћење постаје свесно. Ово је краткорочна меморија (наша „радна“ меморија). Увек користимо своју радну меморију. Да бисмо разумели како ова врста меморије функционише, корисно је да о њој размишљамо као о малом простору у коме можемо истовремено да складиштимо само одређену количину информација – информације које прикупљамо споља или информације које намерно освешћујемо.

Радна меморија на часу

Функционисање радне меморије зависи, дакле, од тога на шта фокусирамо нашу пажњу и од тога колико брзо обрађујемо информације са којима радимо. Сви смо имали прилике да се уверимо како постоје ученици код којих трајање обраде (тј. време које им је потребно за чување информација у радној меморији) може бити дуже. То не значи да они немају капацитет да раде са информацијама, већ да не могу да акумулирају толико ствари истовремено у радној меморији. И обрнуто – други ученици могу брже да обрађују више информација.

Радна меморија је оно што нам омогућава да учимо. Она обрађује информације у нашем мозгу готово физички – организује их, упоређује их са претходним знањем, ствара контекст. Када постанемо свесни о чему размишљамо, значи да смо укључили радну меморију. Зато наставници када предају морају ово да имају на уму.

Дугорочно памћење

Дугорочно памћење је оно на шта мислимо када говоримо о „памћењу“. У погледу дугорочног памћења, разликује се оно што називамо експлицитним и имплицитним памћењем.

Експлицитно дугорочно памћење је резултат свесног учења и може настати прилично брзо. Ово је семантичко и смислено учење или аутобиографско и контекстуално учење. Када се знање обради у радној меморији, могло би се рећи да се преноси у дугорочну меморију.

Док је радна меморија ограничена, дугорочна меморија је бесконачна.

Имплицитно дугорочно памћење је несвесно и стиче се понављањем и искуством. Позната и као процедурална меморија, неопходна је у свакодневном животу јер нам помаже да научимо вештине. Ово укључује моторичке вештине, као што су вожња бицикла или шивење, али и (и уско повезане са образовном области) когнитивне вештине, као што је учење читања. Без аутоматског учења, читање би било немогуће као когнитивна вештина. Такође, способност решавања проблема, планирања итд.

Учење са „разумевањем“

Учење напамет или „бубање“, како га колоквијално називамо, неизбежно доводи до заборављања информација јер не чини учење свесним, не користи радну меморију и усваја се без јасног разумевања шта је смисао тог памћења. Морамо да учимо размишљајући.

Ако само тражимо од ученика да „памте“ а да их не натерамо да размишљају о томе шта желимо да науче – ако не усмеримо њихову пажњу и натерамо их да обрађују информације – неће бити смисленог учења. Подстицање ученика да користе меморију и уче са разумевањем подразумева активирање претходног знања кроз питања, постављање стварних или познатих контекста, враћање прошлих искустава и сећања у радну меморију.

И не само да активирају ово знање, већ и да се заиста постарају да га имају. Без овог претходног корака, реакција ученика је да меморише на бесмислен начин. И зато заборављају: не могу поново да активирају оно што су мислили да су запамтили када се информације ставе у други контекст јер знање није повезано са подацима које је дугорочна меморија већ имала у себи.

Из тог разлога, неопходно је заћи дубље у различите теме (веома другачије од додавања све више и више садржаја), нудећи више ситуација и различитих шема за формирање веза, притом консолидујући све више и више претходног знања.

Имати 'добро' или 'лоше' памћење

Када кажемо да неко има „добро“ памћење, обично мислимо на његову способност да призове оно што је сачувано у дугорочном памћењу. И тако, кажемо да неко ко је способан да запамти многе ствари има „добро памћење“. Што је информација више укорењена у уму и што смо их боље научили, лакше ћемо их запамтити.

На испитима, оно што се мери је способност упамћивање. Када тражимо од ученика да „уче“, у ствари треба да тражимо од њих да „вежбају да виде да ли се сећају“. Понављање и покушај да „науче напамет“ доводе до тога да касније не могу да се сете информација, чак иако су рекли да су „знали“.

Зато је неопходно вежбати памћење, радити са информацијама и њиховим значењима, а не само читати и покушавати да запамтите. Дакле, памћење није учење. Учење је памћење.