Париз, илузије и сломљена срца: „Електрични пољубац“ обележио почетак Канског фестивала
На 79. канском фестивалу на Азурној обали где се окупила елита из света филмске индустрије, смењују се историјске приче, људске драме, али и понека романтична комедија попут „Електричног пољупца", француског филма којим је почео један од најпрестижних филмских фестивала. О томе како је било оживети дух старог Париза, уз љубав, илузије и хумор, са редитељем филма Пијером Салвадоријем и главном глумицом Анаис Демустије, разговарала је Сандра Перовић.
Може ли једна мала превара да излечи сломљено срце и врати уметничку инспирацију?
У Електричном пољупцу, Париз из времена бел епок постаје позорница где се уметност, туга и обмана претварају у необичну љубавну игру, а њени протагонисти су жена из циркуса која се представља као лажни медијум и париски сликар сломљеног срца због губитка жене коју је волео.
Сеансе су лажне, али емоције постају стварне. Зар то није негде попут саме дефиниције филма? Шта мислите о томе?
„У кинематографији када глумимо постоји равнотежа коју треба пронаћи између те велике лажи, те велике фикције у коју зарањамо као глумци, и истовремено једне чудне потраге за истином. Зато ме овај филм прилично фасцинира, јер та питања лажи, истине, манипулације и искрености чине део истих питања са којима се суочавамо и када глумимо. Оно што чини да филм добије на значају јесте поглед филмског ствараоца, а оно што Пјер Салвадори доноси је то што посматра људе са много нежности и разумевања“, наводи глумица Анаис Демустије.
Мешате комедију са тугом. Зашто се те две емоције тако добро слажу у овом филму?
„Мислим да нема комедије без патње. Само погледајте филмове Чарлија Чаплина, Скитницу. Он је у веома тужној ситуацији. Сиромашан је, сам. Сви су га одбацили, а управо то ствара добру комедију, јер толико жели да постане део света. И тај судар две ситуације заправо ствара комедију“, смарта редитељ Пјер Салвацори.
Чак и у најсмешнијим сценама испод свега лежи усамљеност. Да ли комедија увек потиче из бола?
„Да, мислим да је тако. Највећи комични ликови су такви зато што их прожима неки облик очаја. То ствара драмску иронију. На томе се гради цела динамика. То је такође и вид пројекције за гледаоце, да се поистовете са тим ликовима који су веома апсолутни, али да их на крају ипак третирају са лакоћом. А то је једна од моћи филма“, истиче Демустијеова.
Уз звук старог уметничког Париза, романтику и дозу сетног хумора, филм Електрични пољубац подсећа да људи понекада највише верују управо у оне илузије које им помажу да преживе љубав, губитак и успомене које тешко бледе.
А између обмане и искрених осећања овај филм поставља и питање да ли је понекада важније оно у шта верујемо од саме истине.
Коментари