Зашто не можемо сами себе да голицамо, неуролози покушавају да докуче

Унутар једне берлинске неуролошке лабораторије субјекат А је седео на столици са подигнутим рукама и без чарапа на ногама. Иза субјекта А, крио се субјект Б, који је имао директан приступ његовим табанима. У једном тренутку субјект Б је добио задатак да из све снаге заголица субјекта А.

Како би забележили овај тренутак, ГоПро камера је била уперена у лице и тело субјекта А. Још једна се налазила испред његових ногу. У близини је висио микрофон. Као што се и очекивало, субјект А није могао да се уздржи а да се не засмеје.

Ова чињеница је управо оно што је привукло вођу истраживачког тима Универзитета Хумболт, Михаела Брехта, да се посвети неурологији голицања и игре. Можда делује забавно, али је такође дубоко тајновито – и недовољно проучавано.

„На крају крајева, истраживања мозга и понашања обично су окренута ка суморним темама, као што су депресија, бол и страх. Али, мислим да постоје и дубље предрасуде према игри – то је као нешто за децу“, додаје Брехт.

Само неки сисари умеју да се смеју

Преовлађујуће теорије сматрају да је смех друштвено понашање које испољавају одређене групе сисара. То је начин разоружавања других, ублажавања друштвених тензија и начин повезивања. Шимпанзе то раде. Пси и делфини такође. Пацови су уобичајени субјекти у студијама о голицању. Али постоји много неистражених тајни о голицању, било међу пацовима или људима. Највећа од свих је: Зашто не можемо сами себе да заголицамо.

„Ако читате старе Грке, Аристотел се бавио овом темом. Такође Сократ, Галилео Галилеј и Френсис Бејкон“, каже Константина Килтени, неуролог когнитивних процеса која се бави проучавањем додира и голицања на шведском Институту Каролинска, која није била укључена у Брехтову студију. Не знамо зашто неки додир може бити голицљив, нити шта се дешава у мозгу. Не знамо зашто су неки људи – или неки делови тела – голицљивији од других. „Ова питања су веома стара“, додаје Килтени, „и после скоро две хиљаде година, још увек немамо одговор“.

Како измерити степен осетљивости на голицање

Део проблема је у томе што је тешко прикупити објективне параметре о томе како људи реагују на голицање и повезати их са уоченом осетљивошћу. Зато је Брехтов тим окупио 12 људи у студији која је – иако са скромним узорком – предвиђена да проучи овај феномен коришћењем камера и микрофона. Снимци које је његов тим сакупио требало је да им помогну да истраже шта се дешава када се људи међусобно голицају, а шта се дешава када сами себе голицају.

Голицање је, каже Брехт, „веома чудна врста додира и реакција на додир“. Фасциниран је колико су ова сложена понашања фундаментална. У раду из 1897. под називом Психологија голицања, смеха и стрипа, аутори су приметили да сви људи генерално имају исте шкакљиве тачке. Стопала су најосетљивија, следе пазуси, врат и брада. Инстинктивно се голицамо и играмо као деца, и иако део те склоности ка игри нестаје са годинама, увек разумемо овај мистериозни језик.

Брехт верује да је то облик друштвеног сигнализирања у контексту борбе у игри: „Својим кикотом шаљете поруку да прихватате додиривање, у ситуацијама када би било неприкладно додирнути“. (Ваши сигнали смеха могу доћи чак и пре додира. Замислите дете које ће родитељ заголицати: „Оно се враголасто кикоће и пре него што га додирнемо.“)

Како је текло истраживање

У првој фази нове студије, сваки субјект је сниман. Претходне студије су утврдиле да голицање зависи од расположења – анксиозност и непознати људи га потискују као мокро ћебе. Пошто би учесници морали да се смењују у голицању, Брехтов тим се побринуо да се сваки пар унапред познаје и да се осећа пријатно – али је свака особа и даље била изненађена стварним нападом голицања.

Онај који голица се увек крио иза свог партнера и гледао у екран на коме су се насумично појављивали делови тела које је требало да заголица. Врат, пазух, бочна страна трупа, плантарно стопало, круна главе – свако место је добило пет брзих додира.

Прво запажање: изрази лица и дисање особе променили су се за око 300 милисекунди у голицање. Затим, на око 500 милисекунди, долази до вокализације – изненађујуће касно. (Уобичајено време гласовне реакције на додир је око 320 милисекунди.) Тим сумња да смех траје дуже јер захтева компликованију емоционалну обраду.

Испитаници су такође оценили колико је сваки додир био голицав. Круна главе обично није шкакљива, па је служила као контрола шта се дешава када некога голицате на месту које не реагује. Волонтери су се гласно смејали после око 70 одсто додира, а што су интензивније осећали голицање, смејали су се гласније и гласније. У ствари, звук њиховог смеха био је мера која је најбоље корелирала са њиховим субјективним оценама интензитета сваког голицања.

У следећој фази експеримента, голицачи су радили исту ствар, док су њихови партнери истовремено голицали сами себе – било на истом месту на супротној страни тела, одмах поред, или су се претварали да се голицају, али без додиривања коже.

Самоголицање не производи реакцију

Очекивано, самоголицање је прошло без икаквих реакција. Али тим је приметио нешто чудно – самоголицање је учинило да голицање друге особе буде мање интензивно. У просеку, појава шкакљања опала је за 25 процената и одложена је на скоро 700 милисекунди када се су се сами голицали на истој страни као и партнер. „То је било изненађење за нас“, каже Брехт. „Али то је врло јасно документовано.“

Зашто би ово могло бити? Враћамо се на питање зашто не можемо сами себе да голицамо. Водећа теорија сматра да голицање изазива смех захваљујући грешци у предвиђању мозга. Непредвидив додир га збуњује, доводећи га у мини помаму. Самододир је увек предвидљив, па изостаје реакција.

Али Брехт мисли да се заправо не ради о предвиђању. Уместо тога, он претпоставља да док особа додирује себе, мозак шаље поруку телу која инхибира осетљивост на додир. „Мислимо да оно што се дешава јесте да мозак има трик да зна: чим додирнете себе, он не реагује“. Да није тако, ми би смо се сваки пут када се почешемо испод пазуха или додирнемо ножне прсте, непрекидно смејали.

Мозак не реагује на надражаје које сами производимо

Ово има смисла, сматра Софи Скот, неуролог когнитивних способности са Универзитетског колеџа у Лондону, која није била укључена у овај рад, јер наш мозак учи да одбија сензорне перцепције које изазивају наши поступци.

У ствари, додаје Скот, исти ефекат затамњења се дешава и са слухом. Када говоримо, делови мозга који слушају су потиснути. Зато, „Људи веома лоше процењују колико гласно говоре“. Дакле, ако мозак инхибира реакције на додир док се сами голицамо, то би такође инхибирало реакције на голицање од стране неког другог.

Скот додаје да је додир такође потцењен. Емпатија и наклоност се много јасније изражавају додиром него изразом лица или речима. „Ако сте са пријатељем који је веома узнемирен, можете да му кажете: 'Заиста ми је жао', или бисте могли да их загрлите. Тај додир, таква врста умирења је, претпостављам, много делотворнија“.

Брехтов тим планира да настави да распакује неурологију која стоји у позадини разиграности у будућим студијама. Стручњаци су теоретизирали да ниво осетљивости на голицање одражава колико смо склони раздраганом понашању. Иако се ово чини као тачна претпоставка када су у питању друге животиње, када су људи у питању, изгледа да је ипак дискутабилно.