Од Ђурине „Миле“ до Ракићеве „Симониде“ – путевима боема и господина српске поезије

Прозаичан је разлог да препоручим поезију ова два песника и везује се за две годишњице: ближи се век и по од рођења Милана Ракића, а две деценије раније, дакле пре 170 година, Ђура Јакшић је не само испевао, него и насликао песму која је постала један од најпознатијих портета XIX века – Девојка у плавом (Мила). Уз то, ту је и још један смисленији разлог – онај који каже да се класицима треба враћати.

Јакшић и Ракић се никад нису срели, припадају различитим епохама: Јакшић је песник романтизма, Ракић је модерниста који је, као француски ђак, у српску књижевност донео дух парнасизма и тежње ка савршенству, која је осликана у крилатици l'art pour l'art (уметност ради уметности). Ипак, неки мотиви заједнички су за поезију оба песника: најпре љубав као вероватно најважнија тема поезије од њеног постанка, а за упоређивање су занимљиве и родољубиве песме.

„Молер“ и боем Јакшић

Кућа Ђуре Јакшића у Скадарској улици и данас постоји као „живи“ доказ који у машти свих пролазника чува слику о Ђури као боему. Са друге стране, о томе постоје и „историјски“ докази. Италијански новинар Никола Лазаро, који је боравио у Београду током Првог српско-турског рата 1876. и о том свом боравку написао књигу, забележио је тада и једну гравиру на којој је Ђура Јакшић у кафанској атмосфери. Јован Скерлић, као најважнији књижевни арбитар свог времена, пише како је нашим „песницима, не само поетички, но и мушки, јуначки, српски“ императив – пити! Он то смешта у контекст традиције чији корени воде до Краљевића Марка и његовог рујног вина (и Шарца).

„Што не пијеш вино/ К’о што си га пио?/ Досад сам га пио,/ Сад сам оставио.“

Стихови су написани 1856. Исте, када је настала и чувена „Мила“ из чијих „руку мали’“ посетиоци кафане „отрова би прогутали“. Пет година касније: „А ја пијем, јоште пијем,/ у том ми се срце пара...“

Ипак, није сироти Ђура само „састављао“ кафанске стихове и тужбалице за крчмарицама! И далеко је то од највреднијег што је написао, иако се песма „Мила“ нашла у чувеној Антологији Богдана Поповића, по чијим је мерилима и та песма цела лепа.

На помен Ђуре Јакшића (ако изузмемо песму о Мили и њен портрет – да објаснимо да се управо због сликарске школе и потписивао као „молер“), мени је прва асоцијација песма „На Липару“ која је памтљива и због ритмичног смењивања строфа са дужим стиховима (једанаестерцима и дванаестерцима) и оних са кратким ритмом, који и то не само због ономатопеје „Ћију ћи!“ звуче као цвркут птица. И наравно „Отаџбина“ – из школских читанки се памти „И само дотле, до тог камена...“ Касније сам открила и заволела, на пример, „Пут у Горњак“ и „Ноћ у Горњаку“...

Ђура је велики песник и зато што у његовим песмама има свега и за сваког бар нешто. За оне које је Скерлић описао као следбенике Краљевића Марка – Ђура има певања о пићу. Наклоњени родољубивој поезији сигуно чују оне упозоравајуће громове који „смелим гласом“ говоре „Отаџбина је ово Србина!“ не само у тој песми. Левичари и борци за радничка права пронаћи ће ангажоване поруке у песмама „Ратар“ и „Сироче“ и још неким. Данашњи евроскептици могу своје упориште да пронађу и у стиховима песме „Јевропски мир“ или „Јевропи“ којој се песник обраћа као „тиранки“...

Ђура је велики песник и зато јер чак и ако би се тако ангажовано и „примењено“ читали неки његови стихови – то не умањује њихову уметничку вредност. Вредан је песник и зато што, за око четврт века колико је стварао, он у свакој својој фази има „целе лепе“ песме. Има осцилација, али и те слабости су ту да поред њих они блистави моменти буду још сјајнији.

Господин Ракић

„Да сте Ви, Михајловићу, знали Ракића, знали бисте шта је прави господин. Ракић је био господин.“ Ове речи изговорио је Иво Андрић Бориславу Михајловићу Михизу, који се сећа да је нешто касније дефиницију господства добио од Меше Селимовића: „Господин не сме да има изразите особине. Хармонијом и равнотежом својих својстава, он је принуђен да не дозволи ниједној особини да искочи.“

Као што је Михиз трагао за дефиницијом господства, тако је она увек пратила Милана Ракића и била саставни део свих реченица које су о њему записали његови савременици. И то какви савременици!

Јован Дучић: „Цео свет је за Ракића говорио да је најфинији човек, али га нико није имао у рукама.“

Станислав Винавер: „Хармонична зграда, господин старог кова.“

Милош Црњански: „Ракић је био племенит.“ Описао је Црњански Милана Ракића, дипломату у Риму, речима „изузетан“ и „цењен“, подразумева се и да је увек носио шешир, али да се, кад је током 20-их година фашизам у Италији толико узео маха да је постао видљив на улицама, Ракић тог статусног и модног детаља одрекао „да не би морао да га скида, кад се пева фашистичка химна“.

И све речи које су о Милану Ракићу изговорили они који су га познавали, важе и за његову поезију! Формално гледано – јесте „старог кова“, али је „хармонична зграда“ и једноставно нема слабих тачака! Молили су га да пише више (о томе сведоче и писма Богдана Поповића Ракићу, док је био конзул у Приштини), међутим он је тако брусио стихове, да је читаоцима оставио свега око 50-ак песама (највише њих управо реч „песма“ има и у наслову), али то су оне којима је он сам био задовољан. (Питам се, да је случајно био приређивач Јакшићеве поезије, да ли би и његову песничку заоставштину свео на приближно исти број песама? У ствари, у том односу према слабостима и савршенству и види се кључна поетичка разлика два песника.) У тој формалној хармонији и равнотежи садржана је раскош сјаја, мириса и боје, о којима је Ракић певао у песми „Лепота“. Тематски – он захвата у све оне вечне теме свих песника. Он пева о љубави, лепоти самој по себи, лепоти мисли, лепоти жене... колико је очаран истовремено је и сурово искрен („А ти ћеш, бедна жено“), али има и код њега егзистенцијалне и социјалне патње и пркоса. (Јакшићу би се сигурно допали „Долап“ и „У квргама“.)

О Ракићевом осећају за лепоту и поредак сведочи начин на који је организовао о свој Косовски циклус: на почетку светлост („златокоса месечина“, „свечана и бела“ у песмама Божур и Симонида), кулминација је На Газиместану („Ја ћу живот дати, отаџбино моја,/ знајући шта дајем и зашто га дајем!“), на крају слике очаја у пустој цркви и разрушен минаре (Наслеђе, Јефимија, Напустена црква, Минаре) у чему су неки тумачи видели антиципацију догађаја које сам Ракић није дочекао.

Овај врсни дипломата и песник стигао је у дипломатску службу у Приштину први пут 1905. (и не моравши, сам се касније кад је почето рат за ослобођење вратио, у чети Војводе Вука, 1912. године). Из периода 1905–1911. остала су његова конзулска писма – Јефимија и Симонида могу се читати и као посвета женама о којима је писао у једном писму: „Какви догађаји, какви људи! И какве храбре жене!“

И каква поезија о њима!