Кад машине буду радиле уместо нас, шта ћемо ми радити?

Вештачка интелигенција већ пише, преводи и анализира податке, док роботи све више учествују у производњи, транспорту и услугама. Технологија обећава већу продуктивност и мање напорног рада, али отвара и питање које превазилази економију: ако нам је занимање важан део идентитета, шта се дешава када за наш рад више нема потребе?

Сетимо се само прве веш-машине у кући или машине за судове. Неки су задивљено гледали како бубањ окреће гардеробу, а онда када су се приновили машином за судове, није им било сасвим јасно како то да нешто што није људска рука без пере судове. Чинило се да ће нам технологија ослободити време које смо трошили на те послове. А онда се испоставило да веша има више, уосталом као и судова, а да је то у датом тренутку била нова нормалност.

Данас, међутим, више не говоримо само о томе да машина преузме један кућни посао.

Колико се брзо померају границе машинских способности показале су Светске игре хуманоидних робота у Пекингу. Робот „Лајтнинг“ претрчао је 100 метара за 9,32 секунде, а већ током истог такмичења „Тјенгунг ултра“ спустио је рекорд на 8,64 секунде.

Та времена нису непосредно упоредива са атлетским рекордом Јусеина Болта од 9,58 секунди, али сликовито показују брзину технолошког напретка. Раније су роботи обавили и две операције на свињама.

Ипак, људски надзор и даље је пресудан за квалитет и безбедност резултата које такви системи дају. Али са развојем технологије расте могућност да за исту количину робе и услуга буде потребно све мање људског рада.

Већа продуктивност могла би да донесе краће радно време, ниже трошкове и више слободног времена. Истовремено, отвара питање шта се дешава са људима чија знања и вештине тржишту рада више нису потребни.

Међународни монетарни фонд је 2024. године проценио да је готово 40 одсто радних места у свету изложено утицају вештачке интелигенције, а у развијеним земљама око 60 одсто. То не значи да ће сва та радна места нестати: у делу занимања ВИ би могла да повећа продуктивност, док би у другима могла да смањи потребу за људским радом, зараде и број нових запошљавања.

Технологија нема „паклени план“

Иза тих промена, међутим, не стоји технологија која сама по себи жели да замени човека. Примож Крашовец, социолог културе и ванредни професор Филозофског факултета у Љубљани, указује на економски механизам који подстиче њен развој и примену.

„У капитализму уопште не постоји неки ’паклени план’ за преузимање људских функција и измештавање људи из производње. Дакле, ни технологија уопште, ни ВИ, ни капитализам немају ништа против људи или људских функција као таквих“, наводи Крашовец за РТС.

Како Крашовец објашњава, конкуренција ствара сталан притисак да се продуктивност повећава, па се поједине људске функције у том процесу показују као неадекватне. Због тога утицај вештачке интелигенције није исти у свим професијама: негде олакшава посао, негде смањује потребу за радом, а негде ствара нова занимања.

„Са једне стране, језички модели у свакодневној перспективи олакшавају рад, аутоматизују рутинске интелектуалне функције и подстичу креативност код нерутинских. Са друге стране, рецимо, преводиоци већ осећају како постају, барем донекле, ’технолошки вишак’. Али са треће стране, са развојем ВИ, пуно је и нових видова рада који пре нису постојали, попут припрема података за машинско учење и слично“, додаје Крашовец.

То се најпре види у пословима заснованим на обради података и понављању шаблона. Језички модели, гласовни агенти и програмерски асистенти већ могу да преузму део задатака у администрацији, корисничкој подршци, превођењу, маркетингу и писању кодова у програмирању. Колики ће бити њихов стварни утицај на запосленост, ипак, зависиће од начина примене, трошкова, прописа и одлука послодаваца.

Ко се ослобађа рада

Ако машине могу да произведу више уз мање људског рада, питање више није само шта ће оне радити уместо људи. Подједнако је важно ко поседује технологију, податке и инфраструктуру и коме припада богатство створено већом продуктивношћу.

У тексту објављеном на Око порталу економиста Бранко Милановић бави се могућим друштвеним поретком у ери вештачке интелигенције. Он описује четворокласно друштво: на дну би били људи истиснути са тржишта рада, изнад њих услужна радничка класа, затим класа која истовремено остварује високе приходе од рада и капитала, а на врху изузетно богати власници технологије и капитала.

Та подела показује да већа продуктивност не мора аутоматски да значи више слободе за све. Без другачије расподеле добити, технологија би могла да ослободи капитал трошкова рада, али не и човека егзистенцијалне несигурности.

Чак и ако би материјална сигурност била обезбеђена, остало би непријатније питање: шта човек ради са собом ако више није потребан за рад?

Посао није само извор прихода. Он организује свакодневицу, ствара друштвене везе, доноси одговорност и осећај да је оно што радимо некоме потребно. И једно од првих питања које постављамо при упознавању – „Чиме се бавиш?“ – најчешће подразумева занимање.

Филозоф и психотерапеут Милан Дамјанац зато прави разлику између рада као економске нужности и људске потребе да животу да смисао.

Човеку није неопходан рад у данашњем значењу те речи. Не постоји антрополошка потреба да осам сати дневно седимо у канцеларији, одговарамо на мејлове или производимо профит. Постоји, међутим, веома снажна људска потреба да оно што радимо доживљавамо као смислено, да стварамо, учимо, будемо у односу са другим људима и да имамо осећај да наш живот некуда иде“, наводи Дамјанац.

Када нестане занимање као део идентитета

Ако занимање нестане, човек можда не губи само посао већ и један од главних начина на који је научио да одговори на питање ко је.

„Зато укидање нужности рада не значи аутоматски ослобођење човека. Може значити и огромну егзистенцијалну кризу. Проблем је што смо веома дуго учени да одговор на питање ко сам ја дајемо занимањем, статусом, зарадом и друштвеном функцијом“, каже Дамјанац.

Та потреба за доказивањем сопствене вредности не нестаје ни када се промени начин рада. Дамјанац упозорава да савремени човек себе све чешће доживљава као пројекат који непрестано мора да унапређује.

„Мора да напредује, ради на себи, остварује потенцијале, буде продуктиван. Зато можемо доћи до парадоксалне ситуације да технологија укине потребу за радом, а да човек настави да измишља рад јер без продуктивности више не зна ко је“, наглашава Дамјанац.

У друштву у којем се готово све преводи у тржишну вредност, исту логику примењујемо и на себе. Посао, образовање, одећа, путовања и животни стил постају знаци статуса које нудимо другима на процену.

„Човек тада више не пита какав живот желим да живим, већ шта морам да постанем да би други закључили да вредим“, каже Дамјанац.

Зато би један од најважнијих задатака будућности могло да буде поновно раздвајање људске и тржишне вредности.

„Дете нема плату, стар човек можда више ништа не производи, болестан човек може зависити од других, па ипак никоме нормалном не пада на памет да због тога кажемо да мање вреде као људска бића. Проблем је што ту једноставну чињеницу веома тешко примењујемо на себе“, наводи Дамјанац.

Крашовец, међутим, напомиње да нестајање појединих облика рада не би значило да би друштво престало да вреднује људе. Променило би се оно што се сматра вредним.

Он указује на дугу историју вредновања непродуктивности код виших друштвених слојева. Као пример наводи да су мушке кошуље формалније што имају мање џепова, јер то показује да нису намењене физичком раду. Тај статус се, међутим, ослањао и на вредновање интелекта и других „духовних“ способности виших класа.

„Међутим, ако технологија више није неинтелигентни роб и не може се више третирати тако, онда то поремети и тај тип друштвене валоризације. То је, мислим, ситуација у којој се сад налазимо. Нико није дигао панику уз изум лифта (јер тај изводи моторичке функције), док моралној паници уз велике језичке моделе никад краја“, истиче Крашовец.

Шта ћемо са слободом коју добијемо

Чак и ако се занемари страх од технологије, остаје питање шта ћемо радити са временом које нам она ослободи. Сама доколица, упозорава Дамјанац, није исто што и слобода.

„Човек мора да научи шта да ради са слободом. То је много теже него што звучи. Ако слободно време само попунимо бескрајним садржајима, екранима, куповином и забавом, нисмо постали слободни, само смо из радника прешли у потрошаче“, каже Дамјанац.

Материјална сигурност јесте неопходна, али сама по себи није довољна за испуњен живот. Човеку су, поред сигурности, потребни изазов, одговорност, односи, припадање и могућност да нешто научи и створи.

„Систем велике сигурности може да произведе пасивност и функционалну депресивност, док савремени систем сталне несигурности производи анксиозност, непрекидно доказивање и претеривање у раду. Зато решење није ни човек који мора да ради дванаест сати да би преживео, ни човек који нема никакву обавезу, одговорност или место у заједници“, каже Дамјанац.

Једна од могућих последица аутоматизације зато није друштво ослобођено рада, већ друштво у којем човек задржава само улогу потрошача.

„Бићемо ослобођени рада да бисмо постали идеални потрошачи. Слободно време тада неће бити простор слободе, него огромно тржиште за индустрију забаве, друштвене мреже, виртуелне светове и производњу нових потреба“, упозорава Дамјанац.

Право слободно друштво, према његовим речима, не би било оно у којем људи ништа не раде, већ оно у којем њихова егзистенција није условљена тржишном продуктивношћу. У таквом друштву постојали би заједница, образовање, уметност, брига о другима и простор да човек ствара зато што у томе види вредност, а не само зато што за то добија плату.

На питање шта би остало ако би нестао посао који је деценијама био део његовог идентитета, Дамјанац одговара из сопственог искуства.

„Остао бих ја, али бих вероватно морао поново да откријем шта то значи. Остали би људи које волим, односи које сам изградио, ствари које сам прочитао и научио, оно што сам написао, радозналост, потреба да разумем људе и свет, потреба да нешто стварам. Вероватно бих поново пронашао неки облик свега тога који се више не би звао мој посао.“

Будућност рада зато неће бити одређена само оним што ће машине моћи да ураде уместо људи. Подједнако важно биће шта ће људи изабрати да раде када више не буду морали.

„Идеја света без рада није ни утопијска ни дистопијска сама по себи. Она само радикално поставља једно старо филозофско питање које смо успевали да одложимо зато што смо морали да зарађујемо за живот: ако више не морам да преживљавам, шта желим да урадим са чињеницом да сам жив?“, закључује Милан Дамјанац.

Ако једног дана машине заиста буду могле да обављају готово све што је неопходно за производњу и материјални опстанак, друштво ће морати јасније да раздвоји две ствари које су вековима биле тесно повезане – имати разлог да радимо и имати разлог да живимо.