Вештачка интелигенција у телевизијском студију – где су границе дигиталних водитеља

Консултант за дигиталну трансформацију и вештачку интелигенцију у Привредној комори Србије Александар Мастиловић и одговорни уредник Интернет портала РТС-а Зоран Станојевић, гостујући у Јутарњем програму, сагласни су да ће вештачка интелигенција све више улазити у медије, али да још увек постоје важне границе које је раздвајају од људског новинара.

Станојевић сматра да ће развој технологије највише угрозити просечност.

„Ако посао радимо просечно или исподпросечно, треба да бринемо, јер технологија иде ка томе да просечне може да замени. Ако га радимо боље од просека, та технологија је направљена тако да увек гледа да ухвати просек, а они који су бољи од просека посао ће задржати“, истиче Станојевић.

Машина може да чита вести, али не и да замени лични печат

Према речима Александра Мастиловића, данашња решења показују да вештачка интелигенција већ може веома уверљиво да саопштава информације јавности. Визуелни прикази дигиталних водитеља постали су толико квалитетни да је понекад тешко приметити да није реч о стварној особи.

Ипак, наглашава да постоји нешто што технологија још увек не може да репродукује.

„Тешко се примећује да се не ради о правом човеку, али оно што се може приметити јесте да нема спонтаности и уникатности коју сваки новинар има“, објашњава Мастиловић.

Сваки водитељ, додаје, поседује сопствени стил, препознатљив начин комуникације и специфичан однос са публиком. Управо тај лични печат чини једну емисију другачијом од друге.

„Машина не може ту врсту емоције и спонтаности да унесе. Она показује да може да одради праволинијско саопштавање вести“, каже Мастиловић.

Управо због тога сматра да би вештачка интелигенција могла да буде корисна у ситуацијама када је потребно потпуно неутрално и стандардизовано преношење информација, без личног тона и интерпретације. Ипак, сумња да би такав приступ дугорочно био довољно привлачан публици.

Посебно указује на чињеницу да се за овакве примене користе технологије које су блиске такозваним дипфејк системима. Чак није неопходно креирати измишљен лик – могуће је направити дигиталну верзију стварног водитеља која ће читати вести без његовог присуства у студију.

Уштеде са једне стране, већа одговорност са друге

Зоран Станојевић сматра да технолошки гледано не постоје озбиљне препреке да виртуелни водитељи преузму и сложеније задатке од самог читања вести.

Према његовим речима, системи би могли да воде разговоре на даљину, постављају питања и делују прилично уверљиво ако иза њих стоји новинар-уредник која управља садржајем.

„Може чак и да се приближи човеку и да буде мало спонтанији до одређене границе. Не може да има спонтане реакције, али може да се тренира да изгледа прилично блиско људском створењу“, наводи Станојевић.

Он ипак види и потенцијалне предности примене такве технологије. Уколико се део трошкова смањи на страни продукције и презентације, медији би могли више новца да усмере на сам новинарски рад.

„Публика ће прихватити боље ако им ВИ презентер чита квалитетне вести него ако прави презентер чита вести на којима се штеди“, сматра Станојевић.

Највећу опасност види у сценарију у којем би и водитељ и сам садржај били производ вештачке интелигенције.

„Проблем је ако ВИ презентер чита ВИ писане вести. То ће бити велики проблем“, упозорава он.

У таквим околностима додатно се отвара питање поузданости информација и одговорности за њихову тачност.

Публика ће морати да научи да сумња

Једна од највећих дилема односи се на то да ли ће гледаоци уопште моћи да препознају када се на екрану налази стварна особа, а када њена дигитална копија.

Станојевић сматра да ће такве ситуације постати све чешће и да ће публика морати да се навикне на нову реалност.

„Врло је могуће да неко направи мој модел водитеља и да ви више не знате кад сам ја стварно у студију, а кад су ме убацили само да ишчитам или кажем нешто.“

Ипак, истиче да кључно питање није ко чита вести, већ шта је садржај те вести и колико је она поуздана.

Сматра да ће публика наставити да цени аутентичне новинаре који доносе квалитетан садржај и померају креативне границе, док ће виртуелни презентери вероватно постати уобичајени у појединим форматима, посебно на дигиталним платформама и друштвеним мрежама.

Истовремено упозорава на све убедљивије снимке генерисане вештачком интелигенцијом који се већ шире интернетом и често изгледају као стварни догађаји.

„Људи морају да се науче да препознају шта је право, шта није право, и да буду критични по том питању“, наглашава Станојевић.

Сличан став има и Мастиловић, који сматра да многи гледаоци, посебно они који нису технолошки упућени, можда уопште не би приметили да је реч о вештачки генерисаном водитељу.

„Живимо у периоду где више ни својим очима не можемо веровати“, упозорава.

Закон ће тражити транспарентност и људску одговорност

Док се технологија развија великом брзином, регулатори покушавају да поставе правила њене употребе. Мастиловић подсећа да ће и Србија добити закон о вештачкој интелигенцији који ће у великој мери пратити европски Акт о вештачкој интелигенцији.

Један од основних принципа тог законодавног оквира биће транспарентност.

„Ако човека изложите заблуди да није сигуран да ли разговара са човеком или машином, ви сте дужни да га транспарентно обавестите да је с друге стране машина“, објашњава Мастиловић.

То правило, додаје, неће важити само за медије већ и за банкарство, корисничке сервисе и све друге области у којима вештачка интелигенција учествује у комуникацији или доношењу одлука.

Још важније је питање одговорности. Према предложеним европским правилима, вештачка интелигенција не може бити носилац одговорности за последице својих поступака.

„Вештачка интелигенција не носи одговорност. Човек мора бити у ланцу одлучивања“, истиче Мастиловић.

То значи да за истинитост и тачност информација неће бити одговорна машина која чита вести, већ уредници и новинари који стоје иза њиховог креирања и објављивања, сагласни су гости Јутарњег програма.