Преминуо доајен српског филма Ђорђе Кадијевић

Рођен у Шибенику 6. јануара 1933. године, Ђорђе Кадијевић је дипломирао историју уметности на Филозофском факултету у Београду. Управо је та академска подлога дубоко обликовала његов филмски израз, који се одликовао изузетном визуелном естетиком и промишљеним композицијама кадра.

Његово име постало је синоним за почетке хорор жанра на овим просторима. Филмом Лептирица из 1973. године, заснованом на приповеци Милована Глишића, Кадијевић је створио први српски хорор филм, дело које и данас ужива култни статус и сматра се ремек-делом жанра.

Кадијевићева каријера нераскидиво је везана за црни талас, који је критички преиспитивао друштвену стварност, одступајући од званичних оптимистичних наратива. Његови рани филмови, као што су Празник (1967) и Поход (1968), донели су субверзиван приступ темама из Другог светског рата. У њима често није било традиционалних фигура партизана, што је у то време представљало храбар уметнички искорак.

Његов опус обухвата и друга значајна остварења попут филмова Свето место и Дарови моје рођаке Марије.

Поред играног филма, Кадијевић је оставио дубок траг и на телевизији. Његова серија Вук Караџић (1987-1988) освојила је Гран при на телевизијском фестивалу у Риму као најбоља европска серија и представља један од врхунаца југословенске телевизијске продукције.

Поред филмског рада, био је цењени историчар уметности, есејиста и ликовни критичар. Објавио је велики број стручних и публицистичких текстова о филму, сликарству и естетици, а током каријере био је добитник бројних домаћих признања за допринос филмској уметности и култури.

Филм као метафизичка лепота

Кадијевићев приступ филму је био интелектуалан и филозофски. Сматрао је да филм мора да буде „филозофски категорисан" и говорио о „лепоти у метафизичком смислу". За њега, сваки кадар је био важан, попут детаља на ренесансној слици, а разлика између биоскопског и телевизијског филма била је тема вредна дубоке анализе.

Тај приступ, у којем се преплићу историја уметности, митологија и филозофија, био је заштитни знак његовог целокупног опуса.

За своје стваралаштво добио је бројна признања, укључујући Сретењски орден Републике Србије 2020. године, награду за животно дело „Доситеј Обрадовић" 2024. године, као и „Златни печат", највише признање Југословенске кинотеке. Одласком Ђорђа Кадијевића, српска култура изгубила је не само великог редитеља, већ и једног од последњих ренесансних интелектуалаца који је уметност посматрао у њеној тоталности.