Женски „рукопис“ у архитектури Београда

Посматрајући период између 1900. и 1960. године, тачније разноврстан опус жена, које су у то време пројектовале, могуће је пратити и сам развој српске и београдске архитектуре у првој половини 20. века.

Периоде развоја архитектуре у Београду, пре почетка Првог светског рата, међуратни период, и послератни период обележио је рад истакнутих жена архитеката, а све почиње 1900. када Јелисавета Начић завршава студије и постаје прва жена архитекта у Србији.

„Ми тек од 1900. године можемо да причамо о женама архитектама у Србији. Њих је све више како се ти периоди смењују, тако да је све више жена у архитектури, са сваком генерацијом све више жена студира архитектуру, све више њих излази, ради и пројектује више и то се лепо види управо када посматрамо ове периоде један за другим и како се повећава комплетност објеката на којима оне раде“, наводи архитекта Милена Зиндовић.

Неки од најзнаменитијих београдских објеката и грађевина, које постоје и данас, дело су Јелисавете Начић, Јованке Бончић Катеринић, Милице Крстић, Данице Којић, Милице Штерић.

„Било је занимљиво, Женска учитељска школа и Друга женска гимназија изграђене су у исто време, 1932. године и тада београдски и српски медији извештавају о том куриозитету да две жене воде два тако битна градилишта у исто време“, додаје Зиндовићева.

Ово је једно у низу предавања на тему архитектуре и урбанизма Београда, која се одржавају сваког уторка у Музеју града Београда.