Соренто – чедност југа

Из звучника допире италијанска канцона. Не било која. Паваротијев глас. Гледам кроз прозор аутобуса како море удара о црне стене дубоко под нама. Пратим превод на српском:

Овде где море светлуца и ветар јако дува

на старој тераси, изнад Сорентског залива

један човек грли девојку, након што је плакао.

Потом прочисти грло и поново започне песму:

Много те волим…

Испред очију нам промиче чудесан залив, црне, вулканске литице и рој кућа засео на њих. Ана нам је претходно испричала причу о настанку песме која се званично зове Карузо, али је сви препознају по првим речима рефрена: Te voglio bene assai – много те волим, на наполитанском.

Песма Карузо настала је 1986. године, а написао ју је италијански кантаутор Лучо Дала.

Далин брод се покварио надомак Сорента. Био је приморан да одседне у хотелу "Excelsior Vittoria". Игром случаја, добио је исти апартман у којем је 1921. године неколико последњих дана провео славни тенор Енрико Карузо, пре него што ће отићи у Напуљ да би умро од сепсе у хотелу „Везувио“.

Инспирисан амбијентом, Дала је замислио последњу ноћ великог певача у Соренту. Карузо је тада био тешко болестан, али је држао часове певања једној девојци у коју је био заљубљен. Песма описује тренутке на тераси окренутој ка Напуљском заливу, где болесни уметник гледа девојку у очи и пева јој о својој љубави и болу.

Чувени стих Te voglio bene assai (Много те волим) заправо је цитат из једне наполитанске песме из 19. века, коју је Дала вешто уклопио у рефрен – у Карузово љубавно завештање.

И та наполитанска песма у себи има исту тешку, а ипак ведру меланхолију која краси и ову канцону.

Напуљ – Соренто

Слушам Паваротијев глас који нас потреса до сржи. Иако тек улазимо уском прилазном улицом у град који је капија Обале Амалфи, прибежиште џет-сета, завичај лимончела и предмет глобалне туристичке чежње, као да смо на једној тераси 1921. док се месечина разлива по црној пучини.

Из Напуља смо тог јутра пошли рано. Ведар дан је обећавао вреле послеподневне сате, уобичајене за ово доба године.

Ана је вођа пута. Док излазимо из напуљских предграђа, она не престаје да брбља на енглеском. Њена бака је права Наполитанка. Реч која означава становнице напуљског региона подсећа ме на Ладо наполитанке из Вршца. Историјска веза је једноставна. Аустријски посластичар Јозеф Манер је 1898. свој вишеслојни слаткиш назвао Наполитанац, јер је фил био прављен од чувених напуљских лешника. Путујући у јужнословенски свет и слаткиш и име су променили род – постали су наполитанке нашег детињства.

Возимо се кроз предео у којем не рађају само чувени лешници, већ и жути парадајз, лимун величине бебине главе, грожђе од којег се праве вина са минерално-воћним укусом. Овде, надомак Везува, земља обилно рађа.

Наш циљ је Соренто. Напредујемо брдским путем изнад Напуљског залива према полуострву. Мада је Соренто удаљен свега 27 километара ваздушне линије од Напуља, то је на реалном тлу педесетак километара пута пуног кривина. Помало ме подсећа на Јадранску магистралу. Сунчево светло се игра са крестама таласа.

Ана нам објашњава како бака на локалном дијалекту каже ово или оно. Јасно је да потпуно друкчија лексика у односу на италијански указује на остатке наполитанског, некада моћног језика.

Тако се и Соренто овде заправо зове Сурјенто.

Након што нас је Паваротијев глас припремио за чаролију која следи искрцавамо се из аутобуса надомак староградског језгра.

Светац и песник деле трг

Стижемо у варош од петнаестак хиљада душа довољно рано да можемо да будемо сведоци њеног спорог, медитеранског буђења.

Избијамо на Трг Торквато Тасо и сретнемо Светог Антонина Сорентског. Заправо, његову скулптуру. Овај католички светац има два датума смрти. Први је у 7. веку, када је постао пустињак, пошто су Лангобарди опљачкали његов манастир. Склонио се у Кампанију. Грађани Сорента су убрзо поверовали у његову светост и убедили га да дође код њих. Постао је старешина бенедиктинског манастира. Био је омиљен у народу. После смрти подигли су му базилику.

Његов други датум смрти, такође по нејасним црквеним хроникама, био је у 9. веку. Пре ће бити да су преписивачи ту и тамо попили мало више вина, или су два монаха истог имена сажела у једног. Животопис светаца ионако није научна литература.

Једна легенда каже да је Антонино спасао дете које је живо прогутао кит. На улазу у базилику и данас стоје изложене кости кита. Мештани верују да је њихов светац неколико пута спасао град од куге, колере и напада маварских гусара. Кога пут нанесе у ову варош 14. фебруара, на Валентиново, видеће велику процесију у његову част.

На истом тргу наилазимо на споменик једном од најпознатијих италијанских песника који је рођен овде 1544. и по којем је трг добио име – Торквато Тасо. Он је свету завештао поему Ослобођени Јерусалим и љубавну поезију, а о њему су доцније писали људи попут Гетеа.

Размишљам о чињеници да је црква његово дело дочекала на нож. Превише љубави и магије у спеву. Тасо наредних година прерађује барокну поему. Уподобљује њена незгодна места. Књижевни познаваоци кажу да је тиме додуше задовољио цензоре у мантијама, али је створио лошију верзију сопственог дела. Сада су светац те цркве и цензурисани песник као споменици добре комшије.

Пурпурно једро

Уличице нас даље воде ка градском парку. Град су основали Феничани, на век и по преузели Грци, да би га нови господари, Римљани, претворили у летовалиште за богате. Уследили су несигурни векови, међу освајачима се истичу Нормани у 12. веку. Тек када постаје део уједињене Италије, варош се враћа својој старој слави. Овим уличицама су ходали Лорд Бајрон и Џон Китс, енглески апостоли романтизма, Гете, Ниче, Ибзен. Дакле, овуда је продефиловао добар део моје библиотеке.

Градски парк Villa Communale је заправо видиковац који открива разлоге славе овог места. Сместио се на црне, вулканске литице. Око може да клизи преко мора које понавља свој вечни рефрен ударајући о линију обале, све до монденског острва Искије или Везува.

Наслоњен на ограду посматрам бели траг који остављају елисе излетничких бродова. Одавде до славног Каприја има свега пет-шест километара.

Затворим очи и пред собом видим предео из песме На југу Фридиха Ничеа:

Лежи уснуло бело море, на њему стоји пурпурно једро.

Отворим очи и море је доле, у дубини, испод црне литице, код плаже и луке – зелено. А што поглед више одмиче ка хоризонту у измаглици, то је површина све по нијансама плаве све ближа небу. Жао ми је што нема пурпурног једра. Али ми дође, да као Ниче узвикнем: Чедности југа, прими ме у себе!

Шетајући кроз Villa Communale без плана наиђемо на попрсје. Читам то што је урезано у камен: Салве Д'Еспосито. Композитор је рођен баш овде почетком прошлог века, а његова музика путовала је светом. Познат је постао почетком педесетих година када је створио бесмртну наполитанску канцону Anema e core. Стјепан Џими Станић, чијег се гласа сећам као топле, ритмичне супстанце која допире из радија лампаша, снимио је југословенску верзију 1963: Срцем и душом.

Горки лимунови

Одморимо се мало код улаза у лифт којим се силази на плажу. А онда набасамо на вероватно најуспелији споменик у Соренту. Бркати човек, лицем окренут према Напуљском заливу, је – Максим Горки.

Славни руски писац провео је у Соренту девет година, између 1924. и 1933. Међу делима које је добрим делом написао овде издвајам Живот Клима Самгина као и трећи део аутобиографије.

Чудно је, али ме Горки из Сорента води у Дубницу, село у Босни. Средином шездесетих отац на веранди чита књигу са меканим кожним корицама, у које је утиснут исти овај лик са споменика. То је та аутобиографија – Моји универзитети.

У Соренто је Горки дошао по здравље – да лечи туберкулозна плућа. Али и због неслагања са Стаљином. Живео је у вили Ил Сорито. Треба ли рећи да је она постала један од најживахнијих салона руских емиграната. У вили је живео са бившом женом, сином, секретарицом која му је била љубавница, а ту су били и кућна помоћница, низ рођака, чак и породични сликар. Целу свиту је издржавао искључиво на основу хонорара од књига. Војничком дисциплином устајао је сваког јутра, приставио самовар и писао. Шетња, шах или нега лимунових стабала поподне, а навече жустре дискусије о политици.

Европска и светска књижевна елита умела је да наврати, неки су остајали данима. Индијски песник Рабиндранат Тагоре, немачки писац Томас Ман, да споменемо само два нобеловца, знали су да цене бритку дискусију коју је нудио Горки.

Та бриткост је свакако привукла и две тајне полиције, Мусолинијеву и Стаљинову. Полиција фашистичке Италије му је цензурисала писма.

Овај град је пун знакова који воде књигама, поезији, музици.

Песма растанка

Сада је Соренто нова домовина за велики број богатих и славних људи које Ана, наш водич, помало с презиром назива „виповци“. Некада су глумице Софија Лорен и Ђина Лолобриђида обожавале овај град. Данас овамо редовно навраћају поп-звезде као што је Дуа Липа или холивудске глумице овенчане Оскаром попут Сузан Сарандон.

Ни обични туристи попут нас не заобилазе варош. Завирују у баште са лимуновим стаблима, меркају сувенире, купују луксузне ликере, пуне локалне ресторане чији је јеловник сличан оном у Напуљу, али је све то знатно скупље.

Имао сам срећу да откријем једно место у којем сам усред узавреле лепоте пронашао мир.

Бивши фрањевачки самостан. Прошетао сам манастирским тремом. Ту осећам да ми је ближи 14. век, скромна, дубока тишина, од данашње глобалне брбљаонице.

У хладовини манастирског трема човеку пред очи изађу сви призори Сорента, слике које се узајамно гуркају и прекривају једна другу, тражећи трајније место у сећању.

На главном тргу се препиру светац Антонино који изговара молитве за спас града пред најездом туриста и песник Тасо који слави љубав, али то записује као да изговара молитве. Потомци оног кита који је гутао децу не усуђују се да приђу обали, да им кости не би завршиле на улазу цркве као докази чуда. Максим Горки и Тагоре играју шах. Томас Ман кибицује. Ниче певуши песму о пурпурним једрима. Софија Лорен га држи под руку. Лимунови су велики као у сну.

Будим се у аутобусу који ме вози ка Амалфију. На мојој унутрашњој бини Павароти не престаје да пева:

Sentì il dolore nella musica / Si alzò dal pianoforte / Ma quando vide uscire la luna dalla nuvola / Gli sembrò più dolce anche la morte.

Осетио је бол у музици, устао од клавира. Али када је видео месец како излази иза облака и сама смрт му се учинила слађом.

Sorento, Sorento, te voglio bene assai.