Дионис у Помпеји

Прво смо се попели на Везув да осмотримо починиоца. Онда смо се спустили на обалу и упутили се ка жртви.

Гледајући палме, лимунова стабла и чокоте, Напуљски залив боје индига, не могу а да не помислим како су благослов и проклетство деца истог оца. Ова плодна земља, ова лепота, не би били овакви да није вулканске изнутрице која је променила лице земље десетинама километара унаоколо.

Вожња не траје дуго. Од давних школских лекција о месту које је убио вулкан, преко причица из Политикиног забавника, до телевизијских репортажа – укупно знање о Помпеји припремало ме је за овај сусрет. И већ смо ту.

Унаоколо је неколико аутобуса. Ово археолошко налазиште је туристичка атракција којој није потребан маркетинг. Два милиона посетилаца годишње. Сви радо долазе у град мртав 2.000 година. Јер је окамењен у тренутку ужаса. О томе размишљам док нам очитавају карте и улазимо у Помпеју.

Стигли смо са јужне стране, од мора, које је у време када су људи овде живели, било надомак града. То ме подсетило на Ефес, на истоку тадашњег царства. И њему је тектонска несрећа одузела море.

Корачамо улицама које су веће и моћније него што сам очекивао. Пет широких улица се укрштало у граду, а између њих је била мрежа сокака. У главним улицама су биле радње. Слушам једног водича како Јапанцима на енглеском објашњава да се налазе пред неком врстом античког Мекдоналдса. У Помпеји је било гладних људи који нису имали времена. Иначе, 25 пекара и 27 винарија говоре да су хлеб и вино били основне животне намирнице тадашњег становништва.

Пут нас наноси поред гладијаторског вежбалишта. Занимљиво ми је да су врата кроз које су гладијатори излазили на сам терен била поприлично ниска. Њихова просечна висина није могла бити већа од метар и шездесет, највише метар седамдесет.

Нема времена за уживљавање у свет Спартака, чека нас још много тога. На пример, Мало позориште, прва таква грађевина у граду након што су Римљани загосподарили овим крајем. Много је боље очувано од великог позоришта у комшилуку.

Замишљам музичаре, али не могу да замислим музику. Камене трибине ћуте. Овде се рецитовало, пантомимичари су забављали публику, али су и музичке вечери биле редовне јер је место, према изворима, имало одличну акустику.

Ходамо улицама, врелина дана већ загрева камен под нама. Тражимо сенку. Налазимо је у једној раскошној грађевини.

Кућа љубавника

У грађевину са лепим атријумом улазимо задивљени мирном лепотом места. Препознаје се рукопис који ће доцније бити узор свим богатим унутрашњим двориштима. Ово двориште је старо двадесет и један век. Археолози су вилу откопали тек 1933. Али као да ће домаћин у тоги сваког часа изаћи нама у сусрет да нас дочека.

Кућу су тек након ископавања назвали Casa degli Amanti – Кућа љубавника, јер је на фасади пронађен натпис: Amantes ut apes vitam melitam exigunt. Љубавници као пчеле воде медени живот.

Мада је кућа вероватно настала као дом имућног човека, о чему сведоче раскошне боје на зидним сликама – њих није себи могао да приушти баш свако. Изгледа да је кућа доцније претворена у радионицу. Можда после земљотреса који је 62. године, 17 година пре ерупције Везува, поприлично оштетио град. Археолози су пронашли алат. Осим тога, на неким од зидних призора боја није била обнављана, што говори о томе да просторије више нису имале репрезентативан карактер. Постоји и претпоставка да су неке од просторија на спрату служиле као бордел.

За проституцију воле да кажу да је то најстарији занат на свету. Након што је постала римска колонија, Помпеја је, наводно, неговала култ Венере, богиње секса. Излазимо из Куће љубавника. Наша следећа дестинација је Лупанар – бордел. Лако га је наћи. На улицама су у камену као путокази урезани стилизовани – мушки полни органи.

У гостима код вучице

На латинском су жаргонски проститутке звали „лупа“, вучица. У складу са тим, назив бордела, Лупанар, означава неку врсту вучје јазбине. У граду је бордел био посебно изграђен за ту сврху. Имао је десетак собица где су жене на каменим постељама примале муштерије.

Постоји и друго тумачење назива бордела. Наводно су проститутке скретале пажњу на себе животињским оглашавањем. Рецимо, вучјим завијањем.

Раније се сматрало да је град имао више јавних кућа, али се испоставило да то није било тако. Проститутке су изнајмљивале и собице дуж прометних улица или собе на спратовима. Неке конобарице у градским крчмама додатно су се бавиле и проституцијом. Али једино је Лупанар био од самог почетка па до пропасти града – бордел.

У самој унутрашњости очувани су призори вођења љубави. Сматра се да су они представљали неку врсту каталога, јер су на зидовима приказивали различите позе.

Стари Рим није имао сексуалне табуе као векови који су уследили после његове пропасти. Помпеја није била град разврата – барем не више од осталих римских градова. Еротски призори у кућама богатих Римљана, ласцивне изреке урезане у зидове, све то је спадало у сасвим уобичајену декорацију. Тек је хришћанство накнадном памећу прогласило пропаст града у ерупцији Везува – божјом казном.

Остало је записано да је ценовник услуга у римској монети ас говорио о повољном плаћеном сексу. Најјефтинији сегмент је имао веома популарне цене – љубав се плаћала као литар вина или векна хлеба.

Тријумф Танатоса

Посетили смо и Стабијске терме, најстарије римско купатило у граду. А има их неколико. Ово купатило је на 3.500 квадрата било један од најзначајнијих центара друштвеног живота у помпејским вековима. Терме су добиле име по улици Стабија, а она по оближњем граду. Стабија је у исто време као Помпеја и Херкуланеум нестала под везувским пепелом.

Потом стижемо до гипсаних одливака људи који су настрадали у ерупцији. И то нам доноси ону језу због које већина људи и долази овамо. То је тај смртни час! Заувек замрзнут врелим пепелом.

Смрт је необично бела. Свако од нас би у таквом часу заклонио лице, склупчао се у положај фетуса, не би желео да поверује како се то догађа баш њему. И онда нас прекрије десетине метара врелог пепела. Материја од које смо сачињени напросто прокува. Па испари. Кажу да црни облак пепела, који се у оваквим ерупцијама ваља низ падине вулкана, уме да достигне температуру и од 800 степени.

Ретки срећници су умели да протумаче знаке. Напустили су град. Земљотрес, мумлање вулкана. Сви бунари у граду су пресушили. Али већина је занемарила знамења коби, остала је, бавећи се свакодневним пословима. Нико није веровао да вулкан који одавно спава уме да се пробуди.

Они које није убило крупно камење које је падало са неба, угушили су се отровним гасовима или су били напросто опепељени. Али пепео је прекрио облик њихових тела пре него што су се разградила. Нагло охлађени пепео их је заувек загрлио. У охлађеној материји остао је мехур у облику њихових тела.

У Антикваријуму, музеју који сабира све што је човечанство сазнало о Помпеји налази се већи број одливака. То је као негатив у аналогној фотографији. Празнина која је некада била тело. Онда се у шупљину налије гипсана пломба. Тако настаке лутка по узору на обрисе ишчезлог човека. На лицима су верно исписани изненађење, неверица, страх.

Ништа од свега овог не бисмо имали овако пластично пред очима, да другом половином 19. века довитљиви археолози нису дошли на идеју да шупљине на које су наилазили испуне гипсом. Тако је настао низ белих фигура.

У мени се буди огорчење када угледам гипсане обрисе деце. Дете над које се узнемирен надносим је старо два миленијума. И то нам уради Помпеја. Учини видљивом, као огледало, сву нашу људску крхкост, док се над нас надноси њушка разгоропађеног Танатоса.

Последња шетња мртвим градом

Тог дана смо били и на импозантном Форуму на чијем крају су се разазнавали обриси Везува. Тек да нас упозоре да је вулкан вечан, а људска дела пролазна.

Обишли смо неколико главних светилишта. Моћни храмови, жртве и молитве у њима нису помогли. Пропали су заједно са богаташким вилама, амфитеатром за 20.000 људи, сиротињским избама, цигланама, грнчарским радионицама, јавним кућама, моћним купатилима, винским подрумима са цистернама од 10.000 литара. Град је ишчезао за скоро 18 векова. Онда су га ископали. И почео је да заокупља машту човечанства.

Овим улицама је, пре више од два века, шетао и Гете. У свом Путовању по Италији он је забележио тескобу коју је осећао обилазећи прве ископине. Еротска слобода староримског света с којом се суочио поприлично конзервативан век њему није сметала. Међутим, погрешно протумачен, један извор је послужио томе да Помпеја изађе на лош глас као град греха.

То је нашло свој израз у првим романима који су искористили кулисе овог града. Британски аутор Едвард Булвер-Литон је својим романом Последњи дани Помпеје засновао жанр историјско-археолошког романа, на чијем нас логичном врхунцу чека Индијана Џонс.

Песници су писали елегије о пропасти града, хришћански аутори су користили град као доказ паганског разврата. Онда се све мало стишало. Док историјски романи нису опет почели да голицају машту човечанства, о чему сведоче књиге попут Помпеје Роберта Хариса.

Знам да су по причи о пропасти града у Напуљу успешно извођене опере, али не могу да не помислим на бенд „Пинк Флојд“ који је 1971. свирао у помпејском амфитеатру – без публике. Тако је настао музички филм Live at Pompeii.

А филмаџије су у овом граду од самог почетка. Прва верзија Последњих дана Помпеје настала је 1900. Уследило је десетак филмских верзија, последња 2014.

Све ми ово промиче мислима док посматрам гужву у Антикваријуму. После неколико сати хода по врелим улицама, простране климатизоване одаје музеја заиста пријају.

Мозаици и фреске привлаче ми пажњу. Посебно једна која представља Диониса, бога вина, плодности, вегетације, уживања. Они морално наелектрисани користили би друкчије изразе – блуд, разврат, оргије. Уз њега је Аријадна, коју је он преотео Тезеју. А иза њега је и његов брадати учитељ, пијаница Силен.

Овај призор ме обрадовао. Нешто од Ероса је преживело у самом срцу Танатосовог царства. Ово место је једном славило живот, у неописивом бујању, а не његов ужасан крај.