Када је угледао Матеру, Мел Гибсон је знао да је то савршени филмски Јерусалим

У Матеру стижемо са севера. Италијанска чизма се ту раздваја на Апулију и Калабрију. Обућар би рекао да се управо на том месту бочни део горњишта, дела који покрива унутрашњу страну стопала, спаја са задњим петним делом. Матера се налази у брдима унутрашњости, мало изнад саме обале – ђона италијанске чизме. Ако изузмемо Катанију на Сицилији – острву које је свет за себе – у Италији нисам био јужније.

Матера се сместила на ивици клисуре коју је река Гравина милионима година дубила кроз кречњачке стене.

Аутобус се зауставља у близини железничке станице. Дан већ мирише на врелу прашину. Не желимо да губимо време, пред нама је један од најзанимљивијих градова Италије. Силазимо благом низбрдицом према главном тргу. Тако нам каже карта коју смо набавили пре поласка. И онда се пред нама отвори простор – Трг Виторио Венето. Добио је име по одлучујућој победи италијанских над аустроугарским снагама крајем Првог светског рата. Тргом доминира Палата Анунцијата, грађевина која се колеба између рококоа и барока.

Палата има занимљиву историју. У 18. веку је служила као женски доминикански самостан. Када је манастир запустео, ту се сместила матична служба, па градски суд и државна школа. Занимљиво је да је црква у унутрашњем дворишту палате касније претворена у биоскопску и позоришну салу. Након велике рестаурације 1997. године, палата је постала библиотека, четврта по броју књига у целој Италији. Ту се чува преко 250.000 свезака, међу њима је и античка збирка.

Али овамо нисмо дошли због барокних здања, већ због пећина. Када стојите на овом тргу, знаменитости се заправо налазе испод ваших стопала, јер ту почиње Саси, историјско језгро града. Степеницама се силази у Паломбаро лунго, џиновску подземну цистерну, коју зову и Водена катедрала. Изграђена је у 19. веку, висока је 16 метара и могла је да прими око пет милиона литара воде. Ту се заправо улази у у Подземну Матеру, лавиринт пећина, остатака кућа, утврђења.

Нас је привукао Видиковац Луиђи Герикио на источној ивици трга. Пролазимо испод лукова – тај видиковац често зову Три лука – да бисмо изашли на балкон. То је тренутак када настаје чуђење помешано са дивљењем. Пред нама се отвара панорама четврти Сасо Баризано, са брдом Чивита на којем је катедрала.

Питам се ко је био Луиђи Герикио. Интернет зна све: Он је један од најзначајнијих и најпопуларнијих италијанских сликара 20. века. Пореклом је из Матере. Кажу да је овековечио душу, сиромаштво, рад и традицију народа са италијанског југа. Познати сликар Ренато Гутузо описао га је као „једног од последњих сликара сељачке и напаћене Италије“.

Лепо је да су му се суграђани одужили, назвавши ово место његовим именом.

Пут у Саси

Ходамо једном од главних градских улица. Застали смо да бисмо предахнули у хладу националног музеја. Одмах до њега је још један видиковац. Опет чудесан призор. Куће уклесане у стене, заселе једне другима на кровове. Улази у пећинске одаје. Степеништа. Пролази. Звоници.

Враћамо се у хлад музејског степеништа. За силазак у Саси, који су хроничари пре мене описали као силазак у Дантеов пакао, требаће снаге. Одмор користим да се преслишам. Шта знам о месту на којем се налазим?

Историја Матере је прича о једном од најстаријих непрекидно насељених градова на свету. Град је прешао пут од праисторијског склоништа, преко „националне срамоте“ Италије, па све до европске културне престонице. Пре више од 9.000 година рани становници открили су да је кречњак мек и лак за клесање, што је омогућило ширење пећинског система. Током антике, подручје је било под утицајем грчких колонија из јужне Италије.

Посматрам улицу испред музеја. Леп дан на југу Италије. Спокој. Нигде бурне историје.

Улица је названа по човеку који се звао Доменико Ридола. Био је угледни италијански лекар, археолог и политичар друге половине 19. и почетка 20. века. Сматра се човеком који је пресудно утицао на истраживање прошлости Матере. А прошлост је дубока као бунар.

Град званично оснива римски конзул Луције Цецилије Метел 251. године пре Христа под именом Метеола. То је корен данашњег имена града. У 8. веку из Византије стижу монаси василијанци који претварају пећине у богато осликане подземне цркве. У 11. веку Матеру освајају Нормани, град добија на значају и доживљава привредни успон. Изграђују се прве зидине изван пећинских четврти, а у 13. веку на узвишењу Чивита подиже се Катедрала.

Управо тамо, на друго брдо, ваља нам се успети. Али прво морамо да сиђемо доле, у гротло најстаријих слојева насеља.

Спуштамо се сокацима и степеницама, пролазећи поред улаза у куће који су заправо – улази у пећине. Од 15. века становници клешу стене све дубље, а ископани материјал користе за изградњу фасада испред самих пећина. Свако прочеље у овом крају иза себе крије пећину. Када је Матера 1806. године изгубила статус престонице регије, град је почео економски да пропада. Број становника у пећинама нагло је порастао, а хигијенски услови су постали катастрофални. До средине 20. века, ту је живело око 15.000 људи.

Становали често заједно са стоком, магарцима, коњима, свињама. Без текуће воде, струје и канализације, харале су болести попут маларије, а смртност деце износила је чак 50 одсто.

На овом месту ваља се сетити италијанског писца, лекара и сликара Карла Левија. Његов аутобиографски роман Христос се зауставио у Еболију објављен је 1945. У књизи су описана његова искуства за време Мусолинијеве владавине и двогодишње интернације у забаченим селима ове покрајине због антифашистичког деловања. Посебно је познат сурово реалистичан опис Матере и њених пећинских насеља.

У једном од најпотреснијих делова, Леви описује децу у пећинама: „Знао сам да их има овде доле: али видети их тако, у прљавштини и беди, друга је ствар. И муве су се спуштале на очи, а чинило се да их они не осећају на својим лицима набораним као у стараца и скелетним од глади: коса пуна ваши и красти. Жене мршаве са потхрањеним и прљавим дојенчадима прикаченим за увеле дојке, чинило се да сам усред града погођеног кугом.“

Туристима је данас омогућен улаз у реконструисане пећинске станове. Један од њих је Каза грота, пећина у којој овакви описи добијају боју и мирис.

Нема овде више ни Левија. Ни људи. Ни њихове стоке. Остале су кулисе. Они који сматрају да књижевност нема судбоносни утицај вероватно су у праву. Али изузеци су могући. Левијева књига је у наслову констатовала да се Христ и све што он симболише – милосрђе, солидарност, људскост, љубав према ближњем – зауставио у Еболију, јужно од Напуља, али још увек далеко од Матере. Италијанска влада је 1952. године прогласила Саси „националном срамотом“. Донет је закон о хитном исељавању, и сви становници су пребачени у новоизграђене, модерне четврти Новог града. Најстарији део Матере је остао сабласно пуст.

Све то је трајало десетак година. Најпре су изграђена нова социјална насеља по скандинавском узору. Становници су добили бесплатно кључ у руке. Држава је зазидала улазе у већину пећина чим би се породице иселиле.

Хлеб са воћним квасом

Људи су отпочели нови, здравији живот по стандардима века. Али су у пећинама живели окренути једни другима на заједничким терасама које су звали вичинато. У новим зградама људи су били усамљени и отуђени. Није било заједничког одласка по воду. Није било правог комшилука. Нарочито старији људи нису се сналазили са купатилима, гасним шпоретом или електричним инсталацијама. Недостајале су им домаће животиње, смештене у издвојеним заједничким шталама. Постоје приче које подсећају на Ћопићеву Осму офанзиву – неки су у почетку држали живину у кадама или палили ватру на поду дневне собе.

Један од обичаја који је нестао током деценије исељавања јесте и припремање хлеба јединственог у Италији.

Пролазимо поред пекара које излажу тај надалеко познат хлеб из Матере. Обликом подсећа на оближње стене кањона реке Гравине.

Пре него што се стави у пећ, тесто се на врху три пута зареже ножем – тако се обезбеди да над хлебом бди и Отац и Син и Свети Дух. Тврда корица, жућкаста средина и јединствен укус потичу од крупице дурум пшенице. Не користи се квасац већ воћни квас од ферментисане смокве и грожђа и изворске воде.

У време када су хиљаде сељака живеле у пећинама, породице нису имале сопствене пећи. Жене су месиле већу количину теста код куће, а затим би га носиле у заједничке јавне пећи у граду. То није могло да се ради сваки дан. Хлеб из Матере може да траје од 7 до 10 дана, а велика векне од неколико килограма чак и до две недеље. Притом хлеб није губио мекоћу и укус. Пошто су стотине породица пекле хлеб у истој јавној пећи, постојала је опасност да се векне помешају. Стога је свака фамилија имала свој дрвени печат који би домаћица утиснула у тесто.

Помислим да је породични печат, иначе особен за привилеговане слојеве, из тешке муке нашао пут до најсиромашнијих међу сиромашнима. Данас су ови дрвени печати популаран сувенир из Матере.

Од мртвог града до холивудске кулисе

Један од првих писаца изван Италије који је за себе открио Матеру, био је амерички битник Сид Корман. Познати амерички песник је током педесетих година прошлог века живео годину и по дана у Матери. Радио је као професор енглеског језика. Написао је читаву збирку песама посвећену Матери – Човек са сунчане стране (Sun Rock Man, 1962) Његови стихови су прави споменик оскудном животу у сушној Матери. У песми Гениус лоци оставио је стих:

„Знамо превише, али недовољно

да бисмо допрли до темеља неког места.“

Оно што се десило у доцнијим деценијама нису могли да наслуте ни Леви ни Корман. Најпре је мртво историјско језгро Матере у филмску кулису претворио Пјер Паоло Пазолини, један од највећих филмских уметника које је Италија имала. Филм Јеванђеље по Матеју из 1964. је у Матери препознао Јерусалим као мешавину тешког сиромаштва и сете пуне светлости.

Тако су светске филмаџије Пазолинијевим очима први пут заиста виделе овај град. Да није било Пазолинијевог филмског рукописа овамо не би дошле филмске екипе које су снимале римејк Бен-Хура 2016. претворивши град у антички Јерусалим. Не би се ту поново испричала библијска прича о Марији Магдалени 2018.

Али много пре тога, још 2004. године, међу ове пећине са фасадама дошао је Мел Гибсон да би снимио свој чувени филм Страдање Христово, један од најгледанијих филмова са верском темом свих времена. Изјавио је да је обишао цео Блиски исток и Европу, али када је угледао Матеру, знао је да је то савршен Јерусалим.

Град је имао тачно ону суровост, текстуру камена и визуелну старост коју је тражио. Четврт којом се управо крећем, успорен жегом и мноштвом необичних призора тада је постала упечатљиви филмски Јерусалим. Распеће Исуса на Голготи снимљено је на видиковцу Мурђа Тимоне, са којег се пружа драматичан поглед на амбис и стари град у позадини. Та Гипсонова Голгота већ ми је иза леђа и поглед нам је упрт у брдо испред нас. Нешто од свакодневне муке одлазака становника по воду доживећемо и ми на успону.

Овим је сокацима Џејмс Бонд којег је глумио Данијел Крејг својим „Астон Мартином“ изводио вратоломије. Није време за умирање је био пројекат који је прогутао 250 милиона долара за снимање и додатних 100 милиона за глобални маркетинг. Када је требало да буде приказан избила је пандемија короне. Упркос томе, филм је зарадио око 775 милиона долара. Нешто од тог колача је остало и Матери.

Размишљам о парадоксу – некадашња „национална срамота“ Италије постала је глобални туристички феномен и пожељна холивудска дестинација.

Унуци људи који су са својом стоком делили пећински простор, данас те пећине преуређују у скупе хотеле поред којих пролазим са мешавином радозналости и одбојности. Није ми привлачна мисао да у пећини преноћим за цену која иде до 500 евра за ноћ. Добро, знам да данашње луксузне пећине имају приватне подземне базене уклесане у камен, џакузи, подно грејање и системе за контролу влаге. Подводим то под бизарне феномене наше цивилизације.

Напредујемо уз басамаке. Поново се погледу отвара стара Матера, њено лице пуно ожиљака. Горе нас чека катедрала из 13. века. Подигнута је на највишој коти историјског центра, на брду Чивита, природној тврђави која раздваја две пећинске четврти: Сасо Баризано и Сасо Кавеозо. Саздана је од локалног жутог кречњака у стилу апулијске романике. Без ње би панорама града била незамислива.

Време је да се сетим човека којег су савременици звали „Ступор Мунди“ што на латинском отприлике значи Запрепаштеност света. Унук Фридриха Првог Барбаросе који је у 13. веку од оца наследио и круну Сицилије звао се Фридрих Други Хоенштауфен. Матера је била његов царски град. Он је отпочео градњу монументалне катедрале на месту старијег бенедиктинског манастира Светог Евстахија, који је био заштитник града.

У време када су многи европски краљеви били неписмени, Фридрих Други је био полиглота. Говорио је и писао на шест језика: латинском, италијанском, немачком, француском, грчком и арапском. На свом двору на Сицилији окупљао је научнике, филозофе и песнике свих вера.

Реформатор и геније, којег су једни обожавали, а други, попут тадашњег папе, чак три пута искључивали из цркве називајући га антихристом. Матера га памти као своје светско чудо, као доброчинитеља. Благостање ће се урушити када после његове смрти Анжујци потисну династију Хоенштауфена.

Док силазимо поново ка главном тргу – то ће трајати знатно краће од успона – покушавам да средим утиске. Ово је једно од најнеобичнијих места на којима сам био. Сетим се да је град који је захваљујући Левијевим потресним описима пробудио савест италијанске државе, 2019. био европска престоница културе. У њему се редовно одржава књижевни фестивал Матера Леттература, који окупља писце из целог света на читањима унутар самих пећина.

Град је доживео невероватне преображаје у последњих хиљаду година. Драго ми је да смо и ми цели дан корачали стазама којима су ишли и славни и бахати и убоги и болесни. Почињем да схватам – једна је Матера.

Ђовани Пасколи један од највећих италијанских песника с краја 19. века започео је своју професорску каријеру управо овде. Предавао је латински и грчки у локалној гимназији. Оставио је запис који као да је уклесан у камен: „Од свих градова у којима сам био, Матера је тај који ми се највише смеши, тај који видим најбоље кроз вео поезије и меланхолије.“

Тако је, Ђовани. Немам шта да додам .