Читај ми!

У Ламуу, граду на обали океана, човек без магарца је – магарац

На удаљено острво Ламу на северу Кеније ретко ко залази, пошто безбедност ником није гарантована. Поред природних и историјских чудеса које ово месташце скрива, познато је и као једно од ретких места на свету где постоји посебна болница и интервентна јединица за – магарце.

У Ламуу, граду на обали океана, човек без магарца је – магарац У Ламуу, граду на обали океана, човек без магарца је – магарац

Најлепше рухо обукао је град Ламу на главној улици окренутој ка океану. Када се приближавамо граду бродом, а то је једини начин да се довде стигне, поглед се храни лепотом очуваних белих фасада. Исцрпљене од дугог пута и ризика које путовање у ове крајеве носи, домаћини нас дочекују знајући да путника треба уверити да се није намучио без разлога.

Чипкасти арапски украси преплићу се са европском архитектуром и древним свахили начином градње. Британски топови, постављени да бране град пре више од стотину година, непомично стоје до дана данашњег. Стиче се утисак да је цело насеље једна пространа улица препуна живота, окренута ка нама који долазимо, да је град раширио своје дугачке руке у загрљај.

Но та улица скрива читав лавиринт уских пролаза и сокака у којима живи двадесет пет хиљада људи. Испреплетане уске уличице одсликавају друштвене односе: здања су груписана по породицама којима су припадала, а улице су настајале спонтано их повезујући.

Колевка свахили цивилизације

Ламу је колевка свахили цивилизације. И док сваки велики центар на обали, од Занзибара, преко Момбасе, до ове тачке, важи за значајан и посебан, у колонади суперлатива Ламу с правом заузима прво место. То је најкомплетнији и најстарији, најдуже стално настањен град у Кенији.

Један је од ретких древних свахили градова који ни седамсто година после оснивања није, заборављен, пао у загрљај џунгле, већ је наставио да живи и да се развија. То је седам векова мешања култура и народа, седам векова живота на чворишту трговачких путева. Ламу се сматра истакнутим центром муслиманске културе, где се о исламу и историји афричко-азијско-европских односа учи на сваком кораку. Слани ветар милује старе фасаде, улице су широке тачно колико и натоварени магарац.

Забрађене жене у црном тихо пролазе крај мене, мушкарци ми редом желе добродошлицу и пријатан дан. Мачке се мотају око прагова, мирис домаће кухиње шири се уским сокацима. Мештани су овом кенијском драгуљу дали надимак Завидно острво и, чини се, заиста има на чему да им се завиди.

Главна џада дугачка је чак пет километара и наставља се ван града, дуж плаже, све до суседног места Шеле. Преко дана све у овој улици зуји и врви од ужурбаности, а ноћу успорава: тада је време за уживање у тропским вечерима, у лаганом чаврљању са комшијама. Чак четрдесет џамија на овом малом простору, где се чини да нема ни стотинак кућа, у тачно одређено време величају Алаха.

Град фотеља на путу за Индију

Прва молитва започиње између четири и пет ујутру, па и оно мало туриста из хотела излазе изненађени и буновни, ненавикли да буду будни у то доба. Ја тих проблема немам, путовао сам доста по муслиманском свету и навикао на њихове обичаје, па ми чак прија глас мујезина из шкрипутавог звучника.

Некадашњи центар трговине робљем Ламу пао је у заборав кад је ропство укинуто, крајем 19. века, и остао скрајнут све до данашњих дана. Баш због тога његова су здања очуванија него у другим местима дуж обале.

Туризам се повремено сети да се овде може зарадити на изванредној природи и богатој историји и архитектури, али кад нагрну туристи из целог света, за њима стижу и терористи из оближње Сомалије. Тако је Ламу час позната туристичка дестинација, час опасни предео где се не залази.

Први запис о граду датира из 1441. године, када га помиње славни арапски путник Абу ал Махасини. Дуго су њиме владали Португалци, Оманци, Занзибарци и Британци. Навраћали су и волели га и Турци и Немци. У њему има персијских и индијских утицаја.

„Ламу, то ти је најудобнија фотеља на путу за Индију, у коју би свако да заседне, па, добро дошао, ували се и уживај и ти“, рече ми један Ламуанац, терајући неколико претоварених магараца на чијим леђима је читаво брдо камења и цигли.

Хитна помоћ и болница за магарце

На целом острву постоје само два аутомобила, а један служи као хитна помоћ за магарце! Раздаљине су овде мале, возила су законом забрањена, а не би ни могла да уђу у вијугаве уске улице.

Зато су, као у стара добра времена, магарци остали главно превозно и преносно средство – кажу да их на архипелагу има више од шест хиљада! Изгледа да се још нико није бавио бројањем магараца, па је тешко доћи до тачних података; број варира између три и шест хиљада. Виђам их свуда, око зграда, у двориштима, на плажи, а главни трг их је препун. Тихи су и мирни.

„Поле, поле“ или „полако, полако“, то је животни мото целог острва, који нарочито важи за магарце.

„Човек без магарца, па то је магарац“, каже ми на улазу радник Сигурне куће – азила и болнице за магарце. То је стара свахили изрека и сведочанство о суштинској повезаности човека и ових животиња. Зато не чуди што се највећа невладина организација у региону брине о добробити магараца, а крилатица им је варијанта ове изреке, која гласи: „Човек који се не брине о свом магарцу, е то је магарац!“

Ушао сам у болницу за магарце, велику атракцију града. Стигао сам у време посете болесницима и изненадио се како Кенијци долазе да обиђу своје оболеле магарце као најближу родбину. Доносе им посебну траву и посластице, чак и воће, као правим болесницима.

Некима су ноге у завојима, некима главе, поједини леже болесни у специјалним шталама, други мирно једу и њакањем нам поручују да ће ускоро одавде изаћи. Болнички апартмани резервисани су за најтеже случајеве, а уместо кревета направљен је низ удобних шталских боксова.

Радник који нам се представио као Ален прича да магарећу болницу води Међународна организација за заштиту магараца из Сидмута у Уједињеном Краљевству.

Елизабета Свендсен заљубљена у магарца

"Основала ју је Елизабета Дорен Свендсен (1930–2011), која се 1969. године заљубила у – магарца! И то правог, са именом Безобразни Лик. Било је то у Енглеској, а убрзо је спазила седам запуштених животиња на животињској пијаци у Егзитеру. Та сцена ју је толико потресла да је тада одлучила да живот посвети њиховом спасавању. Посветила се бризи о слепим, повређеним, болесним магарцима“, објашњава Ален. који је са суседног острва дошао да се овде брине о животињама које воли од детињства.

„Нема живота без магараца: шта год пожелиш да урадиш, куд год да кренеш, треба ти. Уз то ти даје млеко и крзно, а можеш и да га поједеш ако дође до кризе“, додаје он.

Питам га за најчуднији случај који су имали у болници, о магарцима алкохоличарима и ево шта каже: „Било је магараца пијаница, који су кад се напију, умели чак и да одгризу прст знатижељницима... О томе је сведочила и Елизабета. Власницима пабова веома је забавно да напијају магарце, како у Енглеској, тако и у Африци, јер публика воли да гледа како четвороножац великим бљузгавим устима узима флашу и испија је до дна. Али пијан магарац постаје агресиван, може да направи велики неред, па нâс зову у помоћ и животињи и људима.“

Сазнајем да је Елизабетин пројекат спасао више од петнаест хиљада магараца на четири континента, као и да обезбеђује здравствене прегледе за чак триста хиљада ових животиња годишње! Њен пројекат сада запошљава петсто људи широм света, а основали су и посебне магареће болнице и хитне помоћи у Египту, Етиопији, Кенији, Мексику, Индији.

Мислио сам да ће сиромашном народу, у земљи у којој већина становника нема приступ болници и лекарима, бити необично да магарци добијају овакву негу.

 „Та племенита животиња служи нам целог живота, слама своју кичму да ми зарадимо неки долар, да лакше некуд стигнемо, нешто пренесемо... Тегобан је то живот, а када дође крај, ми сиромашни не можемо помоћи магарцу, већ га само одбацимо да цркне крај пута, пошто болесне магарце не једемо. Мора бити правде на овом свету за свакога, па и за животиње, а тај центар и та болница, то је њихова правда“, објаснио ми је Ален.

„Али, болница заправо помаже и људима. У Европи магарци живе по тридесет година, овде су живели једва девет јер их нисмо могли лечити. А магарац, то ти је често сва имовина и приход сиромашних. Уосталом, чак и кола имају свог ауто-механичара, а магарац је свакако важнији од аутомобила...“

И Елизабет је била свесна реакција које ће уследити, па је једном изјавила: „Многи ме критикују, кажу да би новац требало трошити да се помогне људима, напуштеним бебама, деци без родитеља, хендикепиранима – списак обесправљених и угрожених је бескрајан, а на том списку по правилу нису магарци. Али они су моја љубав! Њихове мекане топле њушке, њихове дивне очи пуне поверења... Када ме гледају, чини ми се као да ме разумеју, као да знају шта нам доносе дани и ноћи... Моја је жеља, моје је право да баш њима помажем...“

Елизабетина љубав и посвећеност многе је освојила, тако да се годишње и по четрдесет милиона долара донација слива на рачун фондације, која уз све друге активности организује и такмичење за најлепшег магарца на енглеским плажама, чиме се власници охрабрују да се што боље старају о својим животињама. Ту су и драгоцена терапеутска јахања магараца за децу са посебним потребама.

"И они имају душу"

Било је потребно да одем на острво Ламу, у Сигурну кућу за магарце, да све ово сазнам. А признајем, пројекту сам се, како то често бива, пре него што сам о њему ишта сазнао, иронично насмејао. Елизабета је у праву, увек се чини да је све друго прече од добробити „тупавих“ магараца.

Сваком бићу на планети треба помоћи, ако се може, и свако од нас има другачију мисију на земљи. То јесте племенита замисао, једнако вредна као свака друга. Додуше, када сам први пут чуо за магарећу болницу, разрогачио сам очи, изненађен пажњом којом се обасипају ови ограничени тврдоглави четвороношци, како их обично доживљава наш човек. Но убрзо сам увидео да треба одати почаст Елизабети и организацији која се тренутно стара о четири хиљаде магараца.

У свест ми навиру сећања из детињства, са планине Цер, када је моја бака нежно бринула да домаће животиње увек имају довољно хране и воде, понављајући: „И оне имају душу, и оне су живе!“

Но магарци су само једна од атракција Ламуа, некадашњег главног града свахили цивилизације. Град је до 19. века имао савет стараца Јумбе, са седиштем у палати која није сачувана.

„Некада је Ламу био једна од светских престоница поезије, целокупне уметности... Две стотине година је био независни град-држава. Поносни смо на свој идентитет, на некадашњу независност и на велику аутономију коју и данас ужива наш крај“, каже ми незнанац што тера магарце улицом, застао да купи цигарете у продавници у коју сам навратио по неко освежење у боци.

Између лепоте и терористичких напада

Схватио је да сам тек дошао у град; овде се ионако све зна – не може се сакрити ни ко је кад дошао, ни ко је кога волео. Све љубави, сва трговина, све што се у граду догађа изложено је сунцу и знатижељним очима, овде, на главној улици крај океана.

Ламу се сматра једним од најугроженијих светских добара под заштитом Унеска, под сталном претњом да архитектура, која га чини аутентичним, убрзо нестане. Дошао сам на време: још увек су свуда око мене једноставна здања од коралног камена и дрвета мангрова послагана као лего коцке пре више векова, офарбана простим кречом, са унутрашњим двориштима, аркадама, верандама и богато резбареним вратима.

Да би се видео музеј, или природна чудеса, да би се нешто ново сазнало, некада се мора ризиковати живот.

Због претње од терористичких напада, амбасаде западних земаља бране својим грађанима да овамо долазе јер их тешко могу избавити уколико буду киднаповани. Нешто више од годину дана пре мог доласка терористи су у непосредној близини побили двадесет девет људи, а то је био тек један у низу напада.

Међутим, обиље живог света у океану, али и музеји крцати егзотичним предметима чине да никакви страхови не могу зауставити знатижељнике – међу које спадам и ја – у намери да се овде напоје лепотом.

петак, 22. новембар 2024.
0° C

Коментари

Bravo
Шта је све (не)дозвољено да се једе када имате повишен холестерол
Krusevac
Преминуо новинар Драган Бабић
Omiljeni režiser
Луис Буњуел – редитељ који нам је показао да ово није најбољи од свих могућих светова
Posle toliko vremena..
Репер Диди најбогатији међу славнима, Ђоковић на 68. месту
Zdravlje
Редовно коришћење аспирина узрокује хиљаде смрти годишње