Слонови тугују као људи – фотографија из намибијске пустиње открила потресну причу о губитку

Веронези је наишао на слоницу која је носила мртворођено теле. Његове сићушне ноге биле су обмотане око мајчине сурле, а беживотно тело висило је у ваздуху.

„Био је то интиман, готово духован тренутак“, сећа се Веронези. „Теле је још увек било потпуно нетакнуто и мекано. Још није било укочено, тако да је очигледно рођено током ноћи или можда само неколико сати раније.“

На први поглед, дирљива сцена је деловала као да одражава мајчински бол.

Али, како ће Веронези касније открити, необично понашање којем је био сведок имало је изненађујући обрт, откривајући емоционалност још сложенију него што се у почетку чинило.

Фотограф је пратио крдо неколико сати и снимио низ запањујућих слика, од којих је једна освојила награду за Фотографију дивљих животиња године 2026, коју је организовао Природњачки музеј у Лондону.

Слоница је носила теле сатима, повремено га спуштајући да једе или пије, пре него што га је поново подигла и наставила путовање дуж реке Хуаб, каже Веронези.

„Мислио сам да је то веома тужна сцена, али људи су морали да је виде“, каже он.

„Ова фотографија јасно показује колико ови слонови пате и сложеност осећања која људи можда не повезују са животињама“, додаје Веронези и открива да слоница не носи своје младунче.

„Она није мајка“, каже Кристин Винтер, директорка програма заштите у организацији Elephant Human Relations Aid, непрофитној организацији која ради на заштити пустињских слонова у Намибији.

Ова женка, која сада има 14 година, изгубила је своје потомство пре две године.

Од тада је виђена како носи мртворођене младунце других слонова у четири одвојене прилике, наводи Винтерова и напомиње да је ово први пут да је овакво понашање документовано у том подручју.

Ово откриће „свакако додаје још једну димензију дубини емоција ових створења“, сматра Веронези.

„Још је дирљивије видети како се ова женка понашала након губитка, као да је покушавала да се поново повеже са својим потомством и, после толико година, још увек није превазишла бол.“

Слонови имају емоције

Постоји неколико теорија о томе зашто је слоница толико дуго носиила теле.

Према Винтеровој, ово понашање би могло бити последица неке врсте „емоционалне обраде“.

„Можда је то био начин да се носи са смрћу и да је још увек није могла превазићи; можда је била трауматизована губитком свог потомства и зато овако реагује сваки пут када још једно угине.“

Додаје и да је можда покушавала и да заштити тело новорођенчета од предатора.

Врста на ивици опстанка

Према Винтеровој, популација слонова у Намибији је стално опадала током последњих 20 година, делимично због еколошког стреса изазваног продуженим периодима суше, али углавном због повећаног сукоба са људима.

Висока стопа смртности новорођених слонова је разлог за велику забринутост.

Између 2014. и 2022. године, преживело је само двоје од укупно 16 потомака.

Једна од теорија која објашњава ову смртност је да се потомство рађа прерано, „јер женке нису довољно јаке да изнесу трудноћу до краја“, објашњава Винтерова.

То би могло бити због хроничног стреса који је резултат сукоба са људима.

Истраживања показују да слонови могу патити од посттрауматског стресног поремећаја (ПТСП) као резултат ових сукоба.

Када тим Кристине Винтер пронађе мртворођене младунце, обично открију да су много мањи него обично. Здраво новорођено слонче обично тежи између 100 и 120 килограма.

С друге стране, мртворођени потомци теже између 60 и 65 килограма.

Организација Elephant Human Relations Aid сарађује са Данијелом Чусид, стручњакињом за слонове и ванредном професорком на Универзитету Индијана у Блумингтону, како би анализирала како фактори животне средине и хронични стрес могу утицати на пустињске слонове у Намибији.

Тренутно, тим прикупља узорке измета како би открио тешке метале и перзистентне хемикалије, попут ПФАС-а, као и анализира тироидне хормоне и ниво кортизола код слонова, као део пројекта који ће трајати до 2028. године.

Слике које парају срце

Џојс Пул, водећа стручњакиња за афричке саванске слонове и оснивачица непрофитне организације за заштиту природе "Elephant Voices“, описује Веронезијеве фотографије као „заиста срцепарајуће“.

И сама је била сведок сличне реакције слоница на мртворођено теле у Кенији.

„Није га носила, али је покушавала да га подигне, а затим је остала поред њега, штитећи га два дана“, каже Пулова.

Нада да ће слике помоћи људима да схвате „да су слонови способни да осећају бол и патњу“.

Изгледа да слонови осећају тугу и када један од њихових пратилаца умре.

Примећени су како посећују посмртне остатке чланова породице и појединаца ван своје групе, додирујући њихове кости и остајући поред њих дуже време, као да бде над њима.

За Веронезија, интеракција између слона и мртворођенчета била је „скоро људско“ понашање.

„Зато ми се то чинило као тако невероватан тренутак.“

„Моја порука је да је сваки слон створење које заслужује да буде схваћено и заштићено. Морамо не само да сачувамо врсту, већ и да обезбедимо добробит сваке јединке“, апелује Веронези.

Фотограф се нада да ће његове слике „отворити мали прозор у душу слона и дубину његових осећања“.