Климатске промене отварају пут инвазивним врстама које уништавају екосистеме

Инвазивна врста је популација која се трајно настанила у средини која није њено природно станиште и при томе изазива еколошку и економску штету.

Врсте се веома ретко саме шире и постају инвазивне, већ их најчешће, често ненамерно, у нова подручја уносе људи.

Иако је тачно да само мали део – око 10 одсто – унетих (алохтоних) врста успе да преживи у новом екосистему, а да тек око 10 одсто од њих постане заиста инвазивно, економске последице су огромне.

Према проценама Светског економског форума, економска штета коју изазивају инвазивне врсте процењује се на најмање 423 милијарде долара годишње, док стране инвазивне врсте имају кључну улогу у чак 60 одсто забележених изумирања биљних и животињских врста.

Смеђа дрвна змија на Гуаму – пример последица инвазивне врсте

Међутим, последице ширења инвазивних врста далеко су обимније. Један од најпознатијих примера утицаја појединачне инвазивне врсте јесте смеђа дрвна змија (Boiga irregularis) на острву Гуам. Највероватније је на острво доспела војним транспортом током педесетих година прошлог века, након Другог светског рата. До 1968. године населила је читаво острво, а од тада је довела до изумирања десет аутохтоних врста шумских птица.

Последице нестанка ових птица биле су значајне. Погођени су домаћи бескичмењаци и опрашивачи, а дошло је и до смањења бројности аутохтоних биљних врста. Поред еколошких последица, постоје и друштвени и економски проблеми. Осим страха становништва од уједа змија, значајне губитке изазивају и чести прекиди у снабдевању електричном енергијом, јер се змије пењу на далеководе и изазивају кварове.

Према најновијим подацима, популација смеђе дрвне змије на Гуаму је у опадању. Претпоставља се да је разлог то што је бројност змија премашила носиви капацитет станишта. Поред тога, студија објављена 2005. године у часопису Biological Conservation указује да стрес изазван пренасељеношћу и конкуренцијом за храну смањује репродуктивну способност ових змија.

И поред ових сазнања, и даље није јасно да ли ће то довести до стабилизације популације или би могло да омогући, макар привремено, опоравак природних популација предатора на Гуаму. Са економског становишта, истраживање и управљање популацијом смеђе дрвне змије ову територију коштају око седам милиона америчких долара годишње.

Претња океанима

Ова криза није ограничена само на копнени биодиверзитет. Док је повећана глобална мобилност током претходних деценија углавном подстицала ширење унетих врста на копну, веза између климатске кризе и ширења инвазивних врста данас је најочигледнија у воденим екосистемима.

Загревање океана омогућава морским врстама да стварају миграционе коридоре кроз подручја која су раније била сувише хладна за њихов опстанак.

Уколико је неки морски екосистем осетљив на појаву новог предатора, а већину његових становника чине специјализоване врсте прилагођене веома уским еколошким условима, последице могу бити катастрофалне.

Последњих година, на пример, забележено је значајно ширење инвазивних термофилних врста (врста које преферирају топлије услове) у централном и западном делу Средоземног мора. Овај процес у великој мери је убрзан пловним путевима које је изградио човек, пре свега Суецким каналом.

Будућност инвазивних врста

Неизвесности које доноси климатска криза остављају многа питања отвореним када је реч о будућности инвазивних врста и томе да ли ће се предвиђена „жаришта инвазивних врста“ – подручја посебно подложна насељавању нових врста – заиста у потпуности развити.

Са друге стране, могуће је и да ће топлија клима довести до нестанка појединих постојећих инвазивних врста, нарочито на изолованим подручјима са којих не могу да се преселе у повољније климатске услове.

Како се миграције врста условљене климатским променама убрзавају, све чешће се поставља питање саме дефиниције „инвазивне“ врсте. Ако аутохтона врста природно прошири своје станиште ка половима или на веће надморске висине, где раније није живела, да ли је треба сматрати инвазивном?

Према садашњим научним сазнањима, такве врсте се и даље сматрају аутохтоним, осим у случајевима када у новом подручју изазивају јасно уочљиве и озбиљне поремећаје. То подразумева нарушавање природних сезонских циклуса екосистема или потискивање постојећих врста које су до тада заузимале те локалне еколошке нише.