Тасманијски ђаво – његов угриз је међу најјачим на свету и може да поломи кости

Цртани филмови су генерацијама представљали тасманијског ђавола као једног од главних јунака својих прича – помахниталу животињу која са собом доноси торнадо хаоса. Стварна животиња је знатно мање френетична, али у једном погледу анимирана верзија није погрешила: њена снага је задивљујућа.

Као највећи преживели торбар месождер, тежак између шест и дванаест килограма, тасманијски ђаво на свом здепастом телу носи један од најимпресивнијих система чељусти у животињском царству. Питање које се намеће јесте зашто је ова релативно мала животиња еволуирала тако да поседује угриз способан да дроби кости.

Квоцијент снаге угриза

Поређење снаге угриза различитих животиња дуго је представљало изазов у науци. Апсолутна сила угриза мало говори о снази животиње у односу на њену величину. Тим научника, који су чинили Стивен Роу, Колин Мекхенри и Џефри Томасон, решио је овај проблем 2005. године. У свом истраживању развили су метрику познату као квоцијент снаге угриза (BFQ), која стандардизује снагу угриза прилагођавајући је телесној маси.

Када су истраживачи анализирали широк узорак сисара, једна врста се издвојила као шампион међу живим месождерима: тасманијски ђаво. Његов BFQ износио је приближно 181. Поређења ради, већи предатори попут лавова, тигрова и вукова постигли су знатно ниже вредности – 112, 127, односно 136. Иако ови крупнији предатори развијају далеко већу апсолутну силу угриза, ниједан се, сразмерно својој величини, није приближио тасманијском ђаволу.

Лобања са зубима који ломе кости 

Анатомија тасманијског ђавола објашњава ову изванредну способност. Његова лобања је кратка, широка и робусна, што омогућава причвршћивање непропорционално великих и снажних виличних мишића под оптималним углом за стварање максималне полуге. Зуби су му специјализовани: предњи секутићи служе за хватање и кидање плена, док су кутњаци и преткутњаци прилагођени дробљењу костију.

Ова анатомска структура омогућава животињи да отвори чељусти под углом од 75 до 80 степени и развије силу далеко већу од оне која би се очекивала код животиње његове скромне величине. У практичном смислу, тасманијски ђаво је попут компактног хечбека који испод поклопца крије мотор тешког камиона.

Еволуциона трка у наоружању

Снажан угриз је користан само ако постоји разлог за његову употребу, а код тасманијског ђавола тај разлог је храна. Иако је способан ловац, ова животиња је најпознатија по својој улози лешинара. Она је једини велики торбарски лешинар у Аустралији, заузимајући еколошку нишу која захтева ефикасно искоришћавање лешева.

Његов угриз омогућава му да поједе готово сваки јестиви део лешине: кожу, мишиће, унутрашње органе, па чак и кости које многи други месождери остављају за собом. На тај начин долази до хранљивих материја скривених у коштаној сржи. У окружењу у којем је сваки калоријски унос важан, ова особина представља кључну предност за опстанак.

Тасманијски ђаво није ни највећи ни најбржи месождер, али његова еволуциона стратегија показује да у природи понекад није пресудна сирова снага, већ способност да се искористи оно што други остављају за собом. То је можда једна од најимпресивнијих „супермоћи“ које је еволуција икада створила.