Смрад у Београду – колико смо сами криви и зашто толико много дугујемо Сави и Дунаву

Првослав Марјановић из Института за водопривреду „Јарослав Черни" каже да непријатни мириси вероватно не долазе из Саве и Дунава, без обзира на велики број излива, јер су у питању велике реке.

„То не значи да не долази из притока, из Топчидерске реке, мањих притока које се уливају у Саву и у Дунав, који су исто тако системи који дренирају делове града који углавном нису покривени канализацијом. То становништво, у тим деловима града има водоснабдевање, и креира отпадне воде које се упуштају у те потоке", објаснио је Марјановић, гостујући у Београдској хроници.

Додаје да је реч о малим потоцима и да је могуће да су они узрок, међутим, како додаје, сматра да је у зимском периоду извор непријатних мириса ипак неког другог порекла а не из водотока.

„Пре свега ту мислим на бацање стајњака на пољоприведне површине у околини Београда. Ја нисам тих дана био у Београду па не знам каква је била актуелна ситуација у том тренутку, али око Сурчина, у ПКБ-у и тако даље се баца стајњак, и чак и при малим ветровима, то може да се осети у граду, и знамо из историје да се то догађало и раније у зимским периодима", рекао је Марјановић.

Проблем у неадекватној инфраструктури 

Каже да је загађеност река последица развоја градова у последњих стотину година који није праћен адекватним развојем инфраструктуре, канализације и процеса за третман отпадних вода.

„Мириси које осећамо су мириси наших отпадних вода, свих нас, и сигурно је да, кад имате толики број излива на једном релативно кратком потезу водотока, да то угрожава квалитет вода у водотоцима, посебно у мањим водотоцима. Сава и Дунав су, као што сам река, велике реке, прекорачења стандарда квалитета воде Саве и Дунава се редовно прате, и према подацима којима располажемо та прекорачења су углавном у домену микробилошке исправности воде Саве и Дунава, на мањим водотоцима и други параметри скачу", каже Марјановић.

Говорећи о купању у београдским рекама, додаје да некада њихова загађеност може бити проблем за кожу, док се живи свет у њима може прилагодити новонасталој ситуацији.

„Ми дугујемо Сави и Дунаву много. Они нам пружају услугу прикупљања, делимичног процесуирања и трансфера загађења које ми у њих упуштамо – и то бесплатно", истакао је.

Марјановић каже да водоснабдевање Београда у овом тренутку није угрожено, захваљујући технологији пречишћавања и да је вода за пиће у Београду исправна.

„То не значи да, ако наставимо овако да се понашамо, ако не градимо постројења за пречишћавање вода, убудуће не можемо очекивати да и то не буде угрожено, поготово што се загађење повећава, становништво расте, индустрија расте...", додао је Марјановић.

Истиче да је цена воде у Београду релативно ниска и да не покрива основне трошкове третмана.

Вода за пиће нам је квалитетна и јефтина 

„Цена воде би требало да буде око 1,5 евра по кубном метру, а она је сада испод 70 центи", каже Марјановић.

У плану је изградња колектора, који би на једно место требало да прикупе сву отпадну воду, а онда да се у фабрици воде пречисте.

„У току је пројекат за прикупљање и повезивање неколико канализационих система у Граду Београду, поготову у централном делу града, и повезивање на централни систем за третман отпадних вода у Великом Селу. Пројекти су у фази израде, и очекује се да се са изградњом крене у што скорије време", рекао је Марјановић и додао да процењује да период до пуштања постројења у рад не може бити краћи од пет година, после чега ће се стање поправити.

Не жели да говори о кривици због актуелног стања загађености вода, али каже да „смо сви криви" уз наду да ће Београд бити скинут са мапе главних градова Европе који немају уређај за пречишћавање воде.