Врабац је навикао на човека, али то не успева свим врстама птица

Птице су само део биодиверзитета, али пошто су птице највидљивије, привлаче највише пажње, међутим биодиверзитет је јако угрожен и сматра се да ће све оне врсте које се данас сматрају угроженим, ускоро нестати, наглашава гост Јутарњег програма, орнитолог др Саша Маринковић из Института за биолошка истраживања „Др Синиша Станковић“.

„Проблем у заштити биодиверзитета је највише незнање. Сведоци смо да се често излази у сусрет инвестицијама и инвеститорима и дају им се дозволе и на местима где не би требало. С друге стране, проглашавамо заштићена подручја, не да бисмо заштитили одређене врсте, већ да бисмо развили туризам и бизнис. Све ће нам се то лупити о главу, тако да морамо озбиљно да размишљамо о ситуацији у Србији“, сматра др Маринковић.

Нажалост, у Србији чак нису ни пописане све врсте птица, тако да и сама заштита биодиверзитета јако лоше стоји, напомиње орнитолог. Од птица тренутно је најугроженија дропља, јер већ годинама нема њиховог гнежђења. То је највећа птица Европе коју називају и „ној Европе“. Код Кикинде постоји резерват, али им није успело да сачувају ову врсту.

Како смо заштитили белоглавог супа, можемо и остале угрожене врсте

Интензивно се ради и на заштити орла крсташа од којих су остала само два-три пара. Добри резултати који су постигнути у заштити белоглавог супа требало би да буду пример како се овај проблем угрожених врста може решити. 

„Успели смо да кренемо са програмом пре него што је почео да се развија туризам. Двадесет пута смо повећали раст популације. Када смо почели да радимо било је шест парова, сада их има 120 само у резервату Увац и то је најјача популација на Балкану“, наглашава орнитолог.

Белоглави супови из резервата Увац сада насељавају цео Балкан, но нисмо успели да сачувамо супове у источној Србији, где су изумрли још пре 80 година.

У Шпанији су успели да направе програм да сва угинули сточни отпад дају за исхрану белоглавих супова. Годишње они поједу 10 милиона тона угинуле стоке. Спаљивање сточног отпада по тони кошта 96 евра, тако да је лако израчунати колико се уштеди захваљујући овим „чистачима природе“.

„Код нас, на пример, од 380.000 тона угинуле стоке годишње, само три одсто долази суповима, 20 одсто иде у спалионице, а остатак завршава по дивљим депонијама. То би био један од начина да се реши овај проблем, јер постоји још три врсте лешинара које су у поседњих 50 година нестале са наших простора. То су орао брадан, црни лешинар и бела кања. Тренутно у Европи постоји један програм који орла брадана враћа у Алпе и црног лешинара на Балкан. Отварањем хранилишта ми бисмо могли да привучемо те птице“, напомиње саговорник Бојане Марковић.

Природа се прилагођава, али јој морамо дати времена

На нашим просторима је забележено око 345 врста птица од којих су неке ретке, неке су само у пролазу, а имамо око 180 врста које су гнездарице. Постоје и неке које су повремене гнездарице. Због климатских промена појављују нам се неке врсте које раније нисмо имали, а неке врсте нестају.

„Природа је жива и она се прилагођава, само јој треба дати времена да се прилагоди, али промене које људи праве су нагле, тако да природа није у стању да тако брзо реагује“, напомиње др Маринковић.

Црвена књига фауне Србије је велики корак у заштити биодиверзитета јер упозорава и обавештава каква је ситуација. Но без обзира на то, закључује др Саша Маринковић, ми морамо још више да радимо на програмима заштите, како бисмо неке врсте које су нестале вратили и остале сачували.