Борба против климатских промена или борба против капитализма

Расправа се не помера унапред, супарници су се међусобно заглавили. Култивисана расправа више није могућа. Постоје само они који су за и они који су против. Праведно и неправедно. Добро и зло. Ништа нема између. Ближи се крај света – и јасно, ту сад нема времена за расправе. Потребно је деловати. На све стране се проглашава ванредно стање.

Наравно да није спорно то да је клима важна тема. Реч је о глечерима који се отапају, о читавим регионима погођеним сушом, о порасту нивоа мора, о поларним медведима који скапавају од глади. Али никад се не говори о многим оним мерама које су предузете како би се што је могуће мање угљен-диоксида емитовало у ваздух. О филтерима на индустријским постројењима, о свему ономе што је предузето како би аутомобили испуштали што мање штетних гасова или се покретали електричном енергијом. То се најчешће по кратком поступку назива "greenwashing", проглашава се за некакав провидан еколошки алиби.

Шта се већ данас дешава

Ево само неколико примера, насумично изабраних. Још пре више од десет година произвођач челика „Залцгитер“ покренуо је пројекат под именом „Енергетска ефикасност“. Отада је у оквиру тог пројекта уштеђено милион тона угљен-диоксида, а годишње се троши 3.300 килоџула мање енергије. То је количина довољна за снабдевање 55.000 домаћинстава.

Или рецимо друга по величини флота трајекта на свету, фирма „Вашингтон стејт ферис“, на путу је да пређе на електрични погон. До сада су бродови те флоте годишње гутали 75 милиона литара дизела. Зашто они сада прелазе на струју? Зато што је гувернер савезне америчке државе Вашингтон законски тако одредио. Али шеф фирме уз то додаје: ми то не радимо само зато што је гувернер тако одлучио. То је, каже, једноставно добра идеја, чак и онда када нисте активиста за заштиту животне средине. Мање је буке, мање загађења, а на крају крајева - уштедеће се и на трошковима.

Све је више зелених фирми

Баш недавно, током конференције о клими у Мадриду, 180 фирми обавезало се да ће да смањи количину штетних гасова и да ће најкасније 2025. године да раде „климатски сасвим неутрално“. Притом није реч о некаквим малим предузећима. Реч је о великим концернима и великим именима, попут произвођача робе широке потрошње „Бајерсдорф“, највећег светског произвођача пива „Амбев“ или међународне авио-групације „Интернешенал ер груп“ (Бритиш ервејс, Иберија), трећем по величини европском авио-превознику. Тиме се број фирми које су се окупиле у групи „Пословни план за 1,5 степен Целзијуса – наша будућност“ (Business Ambition for 1,5˚C - Our Only Future) од оснивања у септембру фактички удвостручио.

Но дешавају се и чудне ствари, оне које бацају у очај не само активисте, већ и реалисте који се баве климом. Потребно је само погледати неуспех немачког енергетског преокрета. Додуше, знатно је повећан удео обновљивих извора енергије, али читав пројекат је до сада, према наводима немачког Савезне дирекције за ревизију (Bundesrechnungshof), прогутао 160 милијарди евра.

И упркос томе, у Немачкој фактички више не постоји соларна индустрија, а исто тако се лоше пише и индустрији производње ветрењача. Уместо да то буде тема, у Немачкој расправљају о томе колика може да буде минимална удаљеност појединих ветрењача од најближег насеља. Истовремено, у немачком комшилуку у Француској размишља се о изградњи шест нових атомских електрана.

Шта климатски активисти заиста желе?

Али без обзира на све те недостатке, да ли је заиста истина да се ништа не дешава, као што то климатски активисти неуморно понављају? Или су ипак теме као што су одрживост и заштита животне средине у многим фирмама постале део реалности? И то између осталог и зато што су то постали елементи који поспешују пословање? Зар не би требало мало боље сагледати шта заиста желе водећи људи покрета за заштиту климе?

Рецимо Луиза Нојбауер, у Немачкој позната као нека врста домаће Грете Тунберг. Или Карола Ракете, која је постала светски позната као капетаница брода „Си воч 3“ којим је спасавала избеглице из мора, али која је у ствари ипак радије активисткиња покрета „Побуна против изумирања“ (Extinction Rebellion). Обе су написале књиге – Ракете је своју назвала „Позив последњој генерацији", а Нојбауерова је својој дала наслов „О крају климатске кризе“.

Те књиге врве забранама и казнама. Уништавање природе требало би прогонити као злочин против човечности. О слободи појединца ту се уопште не говори. Доминантан тон тих књига је следећи: не може се појединцима препустити одлука да ли ће бити за заштиту климе или неће.

А у једном интервјуу Карола Ракете каже: „Са свиме што радимо, као и са свиме што не редимо, ми подржавамо постојећи систем“. Због тога је грађанска непослушност „неопходна“.

Ту постаје јасно да се ради о нечем много већем: о борби против постојећег економског система, о борби против слободног тржишта, против капитализма. Ко год ту стане на пут, ко можда има другачије мишљење, тај по дефиницији не може да буде у праву. Само они који се радикално залажу за заштиту климе имају истину на својој страни и спадају међу добре.

Онај ко тако жестоко заговара еколошку планску привреду требало би мало да се осврне уназад. Катастрофално уништавање природе у некадашњој Источној Немачкој добар је пример који показује неспособност система планске привреде када се ради о одрживом развоју и заштити животне средине.

Шта да се ради?

У тој усијаној клими, разумна расправа о чињеницама више није могућа. Али ми морамо да разговарамо – и то великим делом представници различитих генерација међусобно – како да разрешимо тај сукоб. Једни својим животним искуством, други својом нестрпљивошћу. Са звоњењем на узбуну и причама о скорој пропасти света, то се неће успети. То ће само додатно појачати отпор на другој страни. Притом су нам потребне идеје младих, њихова неоптерећеност, отвореност и радозналост. Покажите нам да можете боље него ми. Али укључите и нас у то путовање.