Рогашка Слатина – за успех није довољан дар природе, већ труд и рад

Његова несвакидашња личност заслужује много више од једног текста, а зашто, открићемо вам нешто касније. Рогашка Слатина од Београда је удаљена 485 километара.

Аутопутем данас је то вожња од пет сати, али се чини да је пре 150 година када су возовима на дан долазили путници из Београда, била ближа. Доказују то бројни примери испреплетане историје коју сада, чини се, Словенци чувају  с више носталгије и поштовања него ми. 

Легенда каже да је лековита вода потекла када је Аполонов изасланик, крилати Пегаз, ударио
копитом о земљу. Славу је пронео Донат, вода кажу- на свету најбогатија магнезијумом. Цена јој је у складу с том тврдњом - једна чаша Доната с извора у бањском центру кошта за нас
незамисливих три евра!

Због њеног повољног утицаја на гастроентеролошке проблеме, срце и мишиће, Рогашка је целе године пуна туриста. Сада их је највише из Русије, пре њих то су били Италијани.
Не привлачи их само брига о здрављу.

Рогашка је у сваком погледу идеална дестинација и пример у свему. Као и цела Словенија, посвећена је еколошким циљевима, па из године у годину осваја бројна признања која су је довела до „Грин“ сертификата. 

Пет година  осваја награде за најбољу словеначку туристичку дестинацију, а има и сертификат града по мери инвалида.

Овде не сматрају да је за успех довољно само оно што је природа дала, нити су дозволили да се ти дарови неконтролисаном урбанизацијом угрозе. Рогашком не одзвања разглас из кафића, центром се шета без саплитања о тезге и паркиране аутомобиле, градом се може проћи и у баде мантилу без чудних погледа, сви хотели и куће јединствене су архитектуре, зеленило је неприкосновено, а тишина позива на медитацију .

Свест о заједничкој добробити и стални напредак огледају се и у чињеници за нас незамисливој-овде град води седми мандат за редом исти човек, Бранко Кидрич.

Туризам је само део те приче. Са непуних 12 хиљада становника Рогашка има 220 успешних приватних фирми. Велики део послује помогнут пословним инкубатором „Врелец“.

Његова агилна директорка, Бранка Аралица с поносом истиче да су за 10 година рада остварили приход од 220 милиона евра. Упознаје нас са најуспешнијим суграђанином, једним од најбогатијих Словенаца, Францом Јагером који поручује да добар предузетник мора бити добар вођа и осваја утиском једноставног човека који се не издваја од својих комшија.  

Његов успон почео је с крахом економије социјализма који су за разлику од осталих бивших република, многе велике словеначке фирме преживеле. Међу њима је и фабрика кристала Рогашка Слатина. Запошљава хиљаду радника, 92 одсто робе извози, а с каквим успехом сведочи и сопствена радња на престижној њујоршкој Медисон авенији.

Овде од 1970. године послује и нама такође добро знана козметика Афродита. Упркос дражима отвореног тржишта и даље су тамошњи најтраженији козметички бренд, па би и ту могли понешто научити.

Добро се може живети и на сопственом имању, закључујемо понесени утиском уређених сеоских дворишта, балкона с којих се прелива цвеће, под конац сложених дрва за потпалу и бала сена за зиму, асфалтираних путева и стаза до сваког сеоског објекта.

Тончи Тербовц и његова супруга су пензионери. Праве око 600 килограма меда годишње.
Уз мед, логично, иде и медовача у прописно опремљеном дегустационом објекту.
По цени од 10 евра за килограм, све продају на кућном прагу.

На продају се не жале ни винари, напомиње председник њиховог удружења Драго Грегер. Госте сачекују у аутентичном објекту у Цалској горци, обновљеном уз европске дотације. И бутељка вина, у просеку је колико и тегла меда, око 10 евра.

Прерачунавамо и резигнирано мислимо, шта би наш сељак дао да му поред куће свакодневно шетају европски туристи с еврима у џеповима.

 А такви лако напуне и у Словенији бројна сеоска газдинства.

„Помона“ је добар пример:осам соба за издавање -дневно за нас незамисливих 80 евра у просеку, једноставна, а врхунска домаћа кухиња, трендовски биолошки базен, али и галерија слика и продавница сувенира, вратили су Јанка Жупинеца из града на очево имање.

Како се зарађује деца уче радећи од малена упоредо с родитељима, па је то још један од
утисака који са собом носимо.

С правом поносни на младе, овде не заборављају ни најстарије суграђане. Сваке године награде једног титулом „Легенда Рогашке". Овогодишњи лауреат је 100 годишња Ела Крумпак, некада фризерка сада становница дома за старе „Пегазов дом“. Боравак у њему није јефтин, кошта од 750 до 1300 евра месечно, али га општина дотира за све који немају довољно новца.

Општина води рачуна и о јединственој заоставштини Звонка Чоха, једној од највећих европских колекцији кактуса која је тако од приватне пасије постала туристичка атракција места.

Туристи не заобилазе ни радионицу Антона Шкрабла чије су оргуље нашле дом на свим континентима, осим Аустралије.

Спона прошлог и садашњег на прави начин је и легендарни „Гранд хотел
 Рогашка“,чијом је  Кристалном двораном одзвањао звук клавира Франца Листа, а сада је ту  да на стару славу подсети сваког јула на Анин бал, назван по светитељки заштитници града.

По њој се зове и Анин двор, модерни културни и конференцијски центар под чијим се кровом сместила импресивна збирка јунака с почетка наше приче.

 Нани Пољанец посветио је свој живот сакупљању предмета везаних за краљевску кућу Карађорђевића.

Преданост с којом је то чинио оставља нас све задивљене, а љубав и оданост с којом говори о том делу заједничке историје, дира у срце и најтврђег југо-скептика.

Нани сада има мисију да спаја уметнике Београда и Рогашке. Не дозвољава да се пламен угаси, подстиче га сталним боравцима у нашем главном граду, спремајући прославу свог стотог доласка у Београд.

То остављамо као повод за нову причу о човеку чији живопис чека надахнутог сценаристу.

До тада Нани наставља да сакупља све што подсећа на најсјајније дане бивше нам домовине, од дечјег фрака Стефана Миленковића,који је свој први солистички концерт одржао баш у Рогашкој Слатини, до срмом везене торбице Милене Дравић. Читамо имена која отварају врата од Вардара па до Триглава.

Управо се уз звуке те песме, у колу у које су се ухватили и они који њене речи не   разумеју, неочекивано  завршило вече на цветном тргу Рогашке.

Као заслужни за ремећење устаљене рутине, одлазимо кући с питањем које дуго чека прави одговор, зашто носталгију најчешће препознајемо у дежели у којој то најмање очекујемо?