Скривена лепота у пећинама Србије

Гост Јутарњег програма, Немања Милосављевић, председник комисије за спелеологију Планинарског савеза Србије, истиче да је за 14 година обишао преко 300 спелеолошких објеката, што пећина, што јама у Србији и иностранству.

Као најатрактивније пећине у Србији, Милосављевић наводи оне које нису толико познате туристима. Пре свега истиче Цејранску пећину код Ниша, затим новооткривене делове пећине Владикине плоче и најдужу пећину у Србији, Злотску пећину, која је дужа од 15 километара и веома богата спелеолошким накитом, а која због своје структуре представља велики изазов за спелеологе.

У Србији се баштини класичан облик спелеотуризма, по мишљењу Милосављевића, који је у односу на друге европске и светске стандарде на нижем нивоу. Многе пећине у свету се користе у терапеутске и медицинске сврхе. Многи објекти, чак и у нашем окружењу, у Руминији и Бугарској, користе се за пригодне манифестације, одржавају се концерти, свечаности, венчања и тако даље.

„Чак ни класичан вид спелеотуризма код нас није довољно разивијен. Ресавска пећина је сигурно једна од најбоље уређених наших пећина. Боговинска пећина код Бољевца је тек делимично уређена за посетиоце, а посетиоцима су познате још и Рајкова пећина и Злотска пећина“, додаје гост Јутарњег програма.

Пећина Владикине плоче на Старој планини била је позната већ педесетак година. Међутим, у спелеологији се никада не може рећи да је истраживање спроведено до краја. Жеља, радозналост и систематичност рада на терену, довела је до тога да је екипа спелеолога у којој је био и гост Јутарњег програма, открила дворану грандиозних размера на овом објекту.

Откривена дворана обилује изузетно лепим пећинским накитом који се ретко налази у Србији, са сталагнитом који је, по последњим информацијама, најмасивнији на нашим просторима, од 11 метара висине и девет метара у пречнику, препун финих кристалних структура чисто беле боје.

Владикине плоче нису отворене за посетиоце, а Немања Милосављевић се нада да неће ни бити јер то изузетно спелеолошко благо треба сачувати за науку и сачувати у природној форми јер свака експлоатација угрожава тај ареал.

Чак ће и боравак спелеолога у њој бити ограничен како би се заштитила од прљања, ломљења накита и осталих негативних утицаја. Током проучавања ове новооткривене дворане спелеолози су скидали обућу како не би оштетили и испрљали пећински накит.

Спелеологија је наука која проучава физичке и хемијске процесе у подземљу, прати подземне водене путеве, проучава живи свет подземља, микроклиматске односе, али већини наших истраживача она је хоби и страст, каже гост Јутарњег програма.

Бављење спелеологијом јесте ризично, али највећи ризик је управо људски фактор, наглашава спелеолог. Најризичнији су јамски објекати који имају вертикалне деонице које се технички савладавају. Такође, објекти који су понорског типа, који су колектори великог подручја и сакупљају већу количину воде, могу бити опасни у смислу потапања, односно затварања спелеолога у неким деловима пећине.

Нешто што је најчешћи објективни фактор ризика у пећинама је и пад камена, али и он је углавном изазван грешком човека. Осим тога, дешава се да у уским каналима и пролазима долази до заглављивања и напада панике.

„Владикине плоче су управо једна од пећина која носи више тих ризика јер је новооткривена дворана одвојена од осталих делова пећине једним сифонским језером за које се још увек не зна из којих извора се пуни“, истиче спелеолог, на крају гостовања у Јутарњем програму.