Канина, родно место мати Ангелине, ктиторке манастира Крушедола

На брду изнад Валоне, града насталог на месту где се спајају Јадранско и Јонско море, у коме се налази једна од три највеће луке у Албанији, одакле су српски војници превезени бродовима на Крф током Великог рата, у коме последњих година летује велики број наших туриста, налази се мало, разуђено место, лепог имена Канина.

О себи чува још лепшу и несвакидашњу причу из времена када је Валона била сеоце, лука где су кроз историју пристајали бродови који су из разних крајева ту долазили да тргују најфинијим тканинама, свиленим нитима, зачинима и другом робом која је стизала са Далеког истока.

И баш зато што је лука била на таквом месту, на својеврсној раскрсници Истока и Запада, на брду изнад ње, не тако удаљена од главних збивања, сазидана је Канина, тврђава које је била седиште многих албанских владара.

Нисам ни слутила на какву ћу добродошлицу наићи када сам се једне касне летње вечери упутила ка Валони, да би сутрадан обишла Канину, родно место мати Ангелине, ктиторке манастира Крушедола, деспотице последње средњовековне српске државе.

Валона је те вечери врвила од туриста, на великом шеталишту Лунгомаре са свих страна допирао је и наш језик па сам одустала од идеје да питам пролазнике које сам срела одакле су, што иначе имам обичај да чиним. На улицама сам видела аутомобиле београдских, нишких, новосадских таблица, из Врања такође. Била сам задовољна том сликом.

До Канине која је свега четири километра удаљена од Валоне, пошла сам с председником тог села, Барећом Садирајем, поносним пилотом авијације Енвера Хоџе, који пензионерске дане проводи веома активно, промовишући историјске вредности места у коме је рођен, трудећи се да му бар приближно поврати сјај који је вековима имало.

Прва станица био нам је кафић у центру. Тај надасве симпатични средовечни човек, одушевљен тиме што се, ето, неко из Србије интересује за Канину и мати Ангелину, потрудио се да ми тај викенд, проведен у његовом друштву, остане у веома лепом и посебном сећању.

С поносом нам је причао о изградњи тврђаве у Канини о владарима који су ту столовали, о везама породица Аријанити – Бранковић, о светитељима које је изнедрила Канина, али и именима која су оставила трага у историји и култури тог дела јужне Албаније.

„Историја Канине остала је записана у зидовима некада велелепне тврђаве, у којој су, како су археолози утврдили, биле и куће за становање, па је живот био организован унутар и ван њених зидина. Имала је око три стотине кућа које су биле грађене и утврђене баш као и сама тврђава.

Векови који су прохујали од античког периода, преко средњег века до данас видљиви су на остацима зидина. Канина је древно насеље од времена Пелазга, затим Илира. Канина је Регинина, Ђерђа Аријанитија, Донике Кастриоти, племића и везира, Исмаила Ћемала Вљоре, оснивача албанске државе, професора доктора Исуфа Љузија.

Село има дугу историју и подарило је многе важне личности. „Могу вам рећи да је јединствено у свету јер је изнедрило и четири свеца”, надахнуто нам је причао Барећ.

Из сеоског кафића, одакле се простире прелеп поглед на град, упутили смо се ка тврђави, Барећ ми је успут причао о светитељима који су рођени у Канини, Светом Лефтеру, Данктију, Светој Параскеви и мати Ангелини. О томе да данас село има око пет стотина кућа и две хиљаде двеста становника, који се махом баве пољопривредом или раде у Валони.

Међутим, имајући у виду да је Албанија из године у годину све траженија дестинација туриста из свих крајева света, а да Канина сем тврђаве и предивног погледа на град може још много тога да понуди, становници села решили су да се окрену туризму.

Барећ нас је одвео до једне куће, којој је власник враћао некадашњи изглед. Кућа је под заштитом као споменик културе, зидана је од посебног камена као и сама тврђава. Када буде реконструисана у њој ће бити отворена прва сеоска бујтина (хостел) за пријем гостију.

Барећ се нада да ће тиме кренути развој туризма Канине, у којој ће моћи да уживају сви они који желе да буду далеко од градске вреве, а опет близу мора.

Када смо се попели до тврђаве, дочекало нас је велико пространство и Спартак Зиберај, радник у тврђави Канина, која је под заштитом Министарства културе Албаније као споменик од изузетног значаја. Рекао нам је да у тврђави ради више од 10 година и да се број туриста из године у годину повећава, да је обилазе туристи из источних земаља, али највећи број њих из западне Европе. Шпанци, Французи, Немци... ове године ју је посетило више од 4.000 туриста.

Каже нам да је, према предању, Канина подигнута у трећем веку пре нове ере, да ју је у шестом веку нове ере обновио Јустинијан, и да су током средњег века у њој столовали албански кнежеви. Током 15. века била је центар јужне Албаније, Химаре, Лаберије и других провинција.

Шетајући по ливади унутар тврђаве, која се простире на три и по хектара, посматрајући туристе који су се сликали на остацима једне од кула и зидинама које су некада опасавале град, размишљала сам о разлогу мог доласка у Канину. О мати Ангелини, о деспоту Стефану Браковићу, о њиховој љубави, судбини, о томе како су се два народа поштовала, уважавала, помагала, трговала и заједно се борила против освајача.

Мисли ми је прекинуо Барећ, који је с пуно љубави и радости, с поносом причао о поштовању између породица Аријанити и Бранковић. Иако муслиман, бекташ, Барећ у свом новчанику носи иконицу мати Ангелине.

Пилот с изврсним познавањем историје свога краја пренуо ме је из размишљања рекавши: „Знаш ли, када је био бој на Косову, Ђерђ Аријанити, који је био владар Химаре, Канине, Малакастре, Берата и Черменике, борио се заједно са српском војском против Турака?”

Укратко ми је испричао и животни пут мати Ангелине од Канине преко Италије до Срема. И сама сам доста истраживала о њој, читала књиге и радове наших историчара који су писали о Бранковићима, о Смедереву, али најлепши приказ мати Ангелине нашла сам у књизи Љиљане Хабјановић Ђуровић Запис душе.

О Мати Ангелини у Валони сам разговарала и са албанским истраживачем, писцем, етнологом, професором албанског језика и књижевности др Бардошом Гачеом. Тај сусрет ми је уговорио љубазни домаћин Барећ за недељу пре подне испред Сат куле у граду.

Професор ми је потврдио да између Срба и Албанаца постоји изузетна историја сјајних односа којима је доминирало међусобно уважавање и поштовање и да они, према документима у које је имао увид, трају још од другог века нове ере. Испричао ми је да је Ђерђ Аријанити, отац мати Ангелине, изузетна личност историје албанског народа.

„Ђерђ Аријанити владао својим областима четрдесет и пет година, био је у изузетним односима са свим кнежевинама на Балкану и у Европи. Био је у добрим односима и кнезом, а касније деспотом Ђурађом Бранковићем“, наводи професор.

„Ћерка Ђерђа Аријанитија, Ангелина, удала се за сина Ђурађовог, Стефана. Аријанити и Бранковићи били су велики ратници Балкана, у ратовима против Османског царства, али и против других сила. Морам да нагласим да је Ђерђ Аријанити био образован принц. Његово име се помиње у свим међународним документима до његове смрти.

Постоје сачувани споразуми које је имао са српским деспотом о економским и културним односима Бранковића и Аријанитија. Примера ради, мајка мати Ангелине из исто тако славне породице Музака куповала је робу у Венецији, у Напуљу, али је куповала и у Београду, јер је желела да има одећу тог времена, то је била цивилизација тог времена”, испричао ми је професор Гаче, с којим сам разговарала испред зграде Етнографског музеја.

„Ђерђ Аријанити је имао осам ћерки, три су биле удате за српске кнежеве, Бранковића, Балшу и Црнојевића, док је настарија Доника била Скендербегова супруга“, напоменуо је професор додајући да су све Аријанитијеве ћерке биле изузетно школоване и говориле више језика.

„Када су Турци ослепели Стефана, породица Аријанити се бринула о њему неколико година, а затим му је дала девојку за жену. Из тог брака рођено је троје деце. После мужевљеве смрти, Ангелина се посветила вери, градећи цркве и манастире. Такође, била је велики добротвор.

Ако погледате тадашњу документацију, примала је приходе од Венеције, Бугарске и кнеза Србије и користила их за помоћ сиромашнима, сељацима и људима у невољи. Ширила је дух хришћанства. Ангелина је била врло образована. Иако је и Канина имала манастир, она се школовала у Берату у манастиру Колђерији, у коме је сваке године школу похађало 400 монаха из целе Европе.

Тамо се нису школовали само за манастир, већ су се обучили за лечење кожних и респираторних болести. Ангелина је подигла Цркву Светог Колија у селу Тревлазену, на обали реке Вјосе. Основала је манастир са школом да уче али и да се склоне монаси, јер су маларија и кожне болести биле веома распрострањене у пољу Мизеће.”

И сама сам била изненађена колико о сремским Бранковићима, како их историчари зову, има сачуваних докумената и написане литературе, али у јавности се мало зна о мати Ангелини, о њеном животу, о томе како је чувала српску државност, волела и поштовала свог супруга... да је и сама изнедрила светитеља.

Мало се зна о томе да Срби имају за светитељку Албанку. Ни ја нисам о њој ништа знала док нисам дошла у Албанију. А ни овде се о њој много не зна. Волела бих да овај мој текст продре у многа срца наших читалаца, да се боље упознају са односима албанског и српског народа кроз историју, да њиме допринесем толеранцији и међусобном поштовању какво је било током векова.

И сада када пишем ове редове мисли ме враћају Канини, Мати Ангелини, али и пилоту Барећу Садирају, по коме ћу такође памтити то месташце на брду изнад Валоне, по његовом осмеху, веселим очима, гостопримству које нам је указао, али и његовој радости када сам му предложила наш обичај братимљења села. Да се Канина побратими са Крушедолом.

Растали смо се уз моје обећање да ћу радити на томе и да ћу му узвратити гостопримство и у Србији организовати посету Купинову, манастиру Крушедолу, али и маленој Сретењској црквици у селу Крушедолу коју је мати Ангелина сазидала као храм некадашњег женског манастира посвећеног Светом Јовану Златоустом. Нека се молитвама Светој Мати Ангелини наши планови остваре.

Празник Св. мати Ангелине Српска православна црква обележава 12. августа.