Заборавите Етну и Јелоустоун, највећа претња вреба од скривених вулкана на које смо заборавили

Често занемарени, ови „скривени“ вулкани еруптирају много чешће него што већина људи мисли. У регионима као што су Пацифик, Јужна Америка и Индонезија, ерупција вулкана без икакве забележене историје дешава се сваких седам до десет година. А њихови ефекти могу бити неочекивани и далекосежни.

Један вулкан је управо то и учинио. У новембру 2025. вулкан Хајли Губи у Етиопији еруптирао је први пут у забележеној историји (најмање у последњих 12.000 година за које знамо). Облак пепела винуо се 13,5 километара у небо, а вулкански материјал падао је у Јемену и доспео у ваздушни простор изнад северне Индије.

Не треба много у прошлост да се иде по још један пример. Године 1982, мало познати и непраћени мексички вулкан Ел Чичон експлодирао је након векова мировања. Ова серија ерупција затекла је власти неспремне – вреле лавине камења, пепела и гаса срavnиле су огромне делове џунгле. Реке су биле преграђене, зграде уништене, а пепео је пао чак до Гватемале.

Како је Ел Чичон изгладнео Етиопију

Више од 2.000 људи је погинуло, а 20.000 расељено у најгорој вулканској катастрофи у модерној историји Мексика. Али катастрофа се није завршила у Мексику. Сумпор из ерупције створио је рефлектујуће честице у горњој атмосфери, хладећи северну хемисферу и померајући афрички монсун на југ, што је изазвало екстремну сушу.

То би само по себи ставило на пробу отпорност и механизме суочавања било ког региона. Али када се то поклопило са рањивим становништвом које је већ трпело сиромаштво и грађански рат, катастрофа је била неизбежна. Глад у Етиопији, и већем делу Источне Африке, од 1983. до 1985. однела је, процењује се, око милион живота. Ово је скренуло глобалну пажњу на сиромаштво кроз кампање попут “Live Aid”.

Мало који научник, чак и у области наука посвећених проучавању Земље, зна да је удаљени, мало познати вулкан делимично допринео овој трагедији.

Упркос овим лекцијама, глобална улагања у вулканологију не прате ризике: мање од половине активних вулкана се прати, а научна истраживања и даље несразмерно фокусирају пажњу на неколико добро познатих вулкана.

Постоји више објављених студија о једном вулкану – Етни – него о свих 160 вулкана Индонезије, Филипина и Вануатуа заједно. То су неке од најгушће насељених вулканских области на Земљи, али и најмање познате.

Највеће ерупције не утичу само на заједнице око њих. Оне могу привремено да охладе планету, поремете монсуне и смање приносе усева у читавим регионима. У прошлости су такве промене доприносиле гладима, епидемијама и крупним друштвеним потресима, али научницима и даље недостаје глобални систем за предвиђање или управљање овим будућим ризицима.

Да би у томе помогли, професор Мајк Кесиди и његове колеге са Универзитета у Бирмингему, недавно су покренули Глобалну алијансу за ризик од вулкана, организацију која се бави превентивном припремљеношћу за ерупције високог утицаја.

Сарађујемо са научницима, доносиоцима одлука и хуманитарним организацијама да бисмо истакли занемарене ризике, ојачали капацитете праћења тамо где је то најпотребније и подржали заједнице пре него што до ерупција дође.

Рано деловање, уместо реаговања тек након што катастрофа удари, најбоља је шанса да се спречи да следећи „скривени“ вулкан постане глобална криза.

Зашто су „тихи“ вулкани најопаснији

Па зашто вулкани не добијају пажњу сразмерну свом ризику? Делимично, то се своди на предвидљиве људске когнитивне пристрасности. Многи људи претпостављају да ће оно што је било тихо остати тихо (пристраcност нормалности). Ако је вулкан дормантан (успаван) генерацијама, инстинктивно се сматра безбедним.

Вероватноћа неког догађаја често се процењује на основу тога колико се лако примери могу призвати у свест – ова ментална пречица позната је као хеуристика доступности. Познати вулкани или ерупције, попут исландског облака пепела из 2010, делују познато и претеће, док удаљени вулкани без недавних ерупција готово да уопште не постоје у нашим мислима.

Ове пристрасности стварају опасан образац: највише улажемо тек након што се катастрофа већ догодила (пристрасност реаговања). Ел Чичон, на пример, почео је да се прати тек после катастрофе 1982. Међутим, три четвртине великих ерупција (као Ел Чичон или већих) долази из вулкана који су били тихи најмање 100 година и зато добијају најмање пажње.

Припрема за ерупције мора бити проактивна, а не реактивна. Када се вулкани прате, када заједнице знају како да реагују и када је комуникација између научника и власти ефикасна, хиљаде живота може бити спасено.

На овај начин катастрофе су избегнуте 1991. (на вулкану Пинатубо на Филипинима), 2019. (на вулкану Мерапи у Индонезији) и 2021. (на Ла Суфријеру на карипском острву Свети Винсент).

Да би се ови јазови затворили, свет мора да преусмери пажњу на недовољно праћене вулкане у регионима као што су Латинска Америка, југоисточна Азија, Африка и Пацифик – места где милиони људи живе близу вулкана који имају мало или нимало историјских записа. Управо ту лежи највећи ризик, и ту чак и скромна улагања у праћење, рано упозоравање и припрему заједнице могу спасити највише живота.