Климатска претња из дубина – глечери се повлаче, вулкани се буде

Стотине вулкана на Антарктику, али и у Русији, Новом Зеланду и Северној Америци налазе се испод глечера. Како се планета загрева и ови ледени покривачи се топе и повлаче, ти вулкани ће вероватно постати активнији, наводе аутори нове студије која је анализирала активност шест вулкана у јужном Чилеу током последњег леденог доба.

Истраживачи су своје открића представили на конференцији „Голдшмит 2025“ у Прагу.

„Глечери имају тенденцију да пригушују количину ерупција вулкана испод њих. Али како се глечери повлаче због климатских промена, наша открића указују на то да вулкани затим почињу да еруптирају чешће и снажније“, изјавио је главни аутор студије, Пабло Морено Јегер, дипломац Универзитета Висконсин-Медисон.

Научници су још 70-их претпоставили да топљење леда може утицати на вулкане. Основни механизам је једноставан — тежина глечера врши притисак на Земљину кору и омотач, па када лед нестане, гасови и магма у унутрашњости се шире, што доводи до нагомилавања притиска и, последично, експлозивних ерупција.

Познато је да је овај процес већ драстично изменио Исланд, који се налази на граници између северноамеричке и евроазијске тектонске плоче. Још 2002. године, научници су израчунали да је активност вулкана на Исланду нагло порасла након повлачења глечера на крају последњег леденог доба, пре око 10.000 година — и то 30 до 50 пута више него пре или после тог периода.

Ипак, опасности скривене у континенталним вулканским системима остају слабо истражене. Да би то променили, геонаучници су проучавали шест вулкана у јужном Чилеу, укључујући сада угашени вулкан Мочо-Чошуенцо, и како су они реаговали на топљење патагонског леденог покривача пре више хиљада година.

Коришћењем радиоактивног распада аргона ослобођеног током ерупција као изотопског сата, и анализом кристала који су се формирали у магматским стенама током ерупција, истраживачи су успели да прате вулканску активност у региону и њену везу с нестајањем леда.

Открили су да је између пре 26.000 и 18.000 година, током врхунца последњег леденог доба, лед потискао еруптивну активност, што је довело до нагомилавања огромног резервоара магме испод површине. Када се ледени покривач отопио, притисак унутар тог резервоара је порастао и ослобођен је ерупцијом која је формирала вулкан Мочо-Чошуенцо.

Овај ризик има глобалне размере: према студији из 2020. године, 245 потенцијално активних вулкана у свету налази се испод пет километара од ледене масе.

„Кључни предуслов за појачану експлозивност је почетно постојање веома дебелог глечера изнад магматске коморе, а окидач је његово повлачење — што се тренутно догађа у местима као што је Антарктик“, објаснио је Морено Јегер.

Додао је да друге забрињавајуће области укључују Северну Америку, Нови Зеланд и Русију, рекавши да те регије „заслужују већу пажњу научне заједнице“.

Краткорочно, ерупције обично ослобађају сулфатне аеросоле који одбијају сунчеву светлост назад у свемир. То је у прошлости изазвало периоде захлађења, неки од којих су довели до пропасти усева и страшних периода глади. Ипак, на дужи рок, гасови стаклене баште из вулкана вероватно ће убрзати климатске промене, тврде истраживачи.

„С временом, кумулативни ефекат више ерупција може допринети дугорочном глобалном загревању због нагомилавања гасова стаклене баште. Ово ствара позитивну повратну спрегу, где топљење глечера покреће ерупције, а ерупције затим доприносе даљем загревању и топљењу“, рекао је Морено Јегер.