Научници на трагу методе за разбијање „вечних хемикалија“
Канадски научници раде на новој методи за разбијање токсичних „вечних хемикалија“. Истраживачи са Универзитета Британске Колумбије развијају материјал на бази силицијума који има способност да апсорбује шири спектар штетних хемикалија.
Истраживачи канадског универзитета направили су пробој у истраживањима и надају се да ће успети да драматично скрате животни век хиљада токсичних „вечних хемикалија“ које опстају у одећи, покућству и животној средини.
Научници са Универзитета Британске Колумбије објавили су да су развили нови материјал на бази силицијум-диоксида са способношћу да апсорбује шири спектар штетних хемикалија и нове алате да их разбије, преноси Гардијан.
„Ово је веома узбудљиво јер можемо да циљамо ове хемијске везе које је тешко раскинути – и да их разбијемо заувек“, наглашава истраживач Маџид Мохсени, који се бави квалитетом воде и њеним третманом.
Хемикалије, познате и као ПиФАС (пер-и полифлуороалкилне супстанце) користе се за површине које се не лепе или су отпорне на мрље, укључујући одећу, посуђе, репеленте за мрље и пену за гашење пожара. Али их је такође тешко разградити природним путем, због чега су и назване „вечним хемикалијама“.
Последњих година, научници су открили да су хемикалије, за које се некада сматрало да су безопасне, такође повезане са повишеним холестеролом, хормонским поремећајима, неплодношћу, кардиоваскуларним обољењима и раком.
„Вежу се за протеине у нашој крви и акумулирају се у нашим телима, посебно у јетри и бубрезима. И што сте старији, више ПиФАС једињења имате у свом телу“, истиче Амира Акер, истраживач на Универзитету Лавал, која није била укључена у поменуто истраживање. „Такође, ове хемикалије се преносе и на фетус тако да и новорођене бебе имају ПиФАС одмах по рођењу.“
Мада се и Канада придружила другим земљама које су забраниле производњу ових хемикалија, оне се и даље налазе у кућним апаратима и козметици и доспевају у животну средину.
„Још увек заправо не знамо колико ће времена бити потребно да се нека од ових ПиФАС једињења разбију јер чак и она настала четрдесетих година још увек опстају у нашем окружењу“, напомиње Акерова.
Тренутне технологије често користе активни угаљ за филтрирање хемикалија, али су углавном у стању да циљају само оно што истраживачи називају „дуголанчаним“ верзијама ПиФАС – оне са више од шест угљеничних веза. Међутим, након недавних забрана, индустрија је прешла на стварање „кратких ланаца“ итеракције хемикалија.
Те верзије су „једнако токсичне и дуже опстају у води. Зато тренутне технологије као што је активни угаљ заиста нису толико ефикасне“, наводи Мохсени.
Већина филтера за воду у домаћинству користи активни угаљ и зато пропушта широк спектар могућих штетних хемикалија.
Мохсенијев тим је такође открио да тренутни филтери концентришу апсорбоване хемикалије, стварајући „високо токсичан“ облик отпада који потрошачи бацају у смеће.
Такви филтери „не решавају проблем. Ми то само привремено поправљамо и пуштамо те хемикалије да остану у животној средини“, додаје научник.
Да би се борио против недостатака у борби против ПиФАС-а, тим је развио нови материјал који апсорбује силикате који обухвата далеко шири спектар хемикалија. Овај материјал је такође могуће користити више пута.
Да би уништили хемикалије, Мохсени каже да истраживачи користе или електрохемијске или фотохемијске процесе да разбију везу угљеник-флуор. Тим је своје налазе прво објавио у часопису Chemosphere.
Коментари