„Тинг“ на Београдском џез фестивалу: Не очекујте ништа. Очекујте неочекивано!

Окупљен за пројекат посвећен Дону Черију 1999. и именован по једној нумери легендарног трубача, скандинавски гаражни трио „Тинг“ (Шведска/Норвешка), који чине Матс Густавсон, Ингебригт Хокер Флатен и Пол Нилсен-Лав, брзо је стекао репутацију једног од најважнијих џез састава данашњице.

Осим ауторске музике, изводе и запаљиве обраде нумера широког опуса, од Алберта Ајлера до „Стуџис“, и од Стива Лејсија до Пи-Џеј Харви, сарађујући и са разноврсним уметницима (Џо Мекфи, Пет Метини, Нене Чери...).

Са посвећеним обожаваоцима у рок, нојз и џез заједници, „Тинг“ (The Thing) наставља да корача новим, бескомпромисним стазама.

Коначно стижу и на Београдски џез фестивал, а концерт је заказан за 28. октобар од 22.30 у сали „Американа“ Дома омладине Београда. Наступ је реализован уз подршку Амбасаде Норвешке, а улазнице су у продаји преко мреже „Евентим“.

Са „Тинг" наступате већ 18 година. Да ли сте на почетку могли да замислите да ћете остати на окупу тако дуго?

„Нико не може да зна ни шта ће се сутра десити, и то ми се допада. 'Тинг' је за нас једнако важан као што је био и на почетку. Сарадњу смо покренули због снимања једног пројекта, али смо убрзо схватили да има много више потенцијала. Још увек имамо исту енергију, а нове ствари се дешавају на сваком наступу. Уколико би наша музика почела да се понавља, прекинули бисмо рад заувек“, истиче саксофониста Матс Густавсон.

Један од главних квалитета музике коју стварате, поред изузетних импровизација, је и сјајна енергија. Колико је тешко остварити баланс између слободе импровизовања и формалног тока композиције?

„Све је повезано и оснажује једно друго. Међусобно се храни. Мора да буде тако како би музика била интересантна. У музици, једнако као и у животу, потребно је да постоји трење. Морамо имати материјал са којим радимо у музици и у животу. А морамо и да импровизујемо. Тако ствари функционишу“, каже Густавсон.

Колико је саксофон као инструмент битан за џез музику и како сте одлучили да ће то бити ваш инструмент?

„Мислим да је саксофон постао доминантан инструмент током историје џеза. Из добрих, али и лоших разлога. Једноставно волим саксофон и његов звук, али не очекујем да га сви воле на једнак начин. Када сам у свом родном граду 1980. године чуо Сонија Ролинса како свира, све се променило. Више ме нису интересовали фудбал и стрељаштво. Од тог тренутка сам само желео да свирам саксофон!“

Шта публика може очекивати од концерта групе „Тинг на 34. Београдском џез фестивалу?

„Ни ми сами не знамо шта да очекујемо. Сматрам да не треба имати очекивања, јер ствари само могу да крену наопако. Идеално би било да дођете на концерт отвореног ума и начуљених ушију. Препустите се и дозволите да вас музика обузме и поведе (некуда!). Музику би требало доживети уживо, у тренутку када се свира. Не очекујте ништа. Очекујте неочекивано. Не очекујте ништа.“

Реците нам нешто више о (џез) музичарима који су утицали на ваше стваралаштво.

„Има их превише. Ја сам дискохолик, пасионирани колекционар музике за своју приватну архиву, и никада ми није доста. Потребно ми је да имам извор информација и инспирације у близини, у личној архиви, да бих могао да напредујем. Фокус ми се мења сваког дана.

Неки музичари су током година имали велики утицај на мене, неки мало мањи, али сви су утицали на мене на неки начин. Оно што могу да препоручим људима је да истражују различиту музику. У животу има толико музике која може променити ваш пут или идеју о томе ко желите да будете. Потребна нам је разноврсност, потребна нам је промена. И опет: потребно нам је трење – како у музици, тако и у животу.

Али, ипак, немојте пропустити рад ових уметника. Ако се препустите њиховом току и стваралаштву живот ће бити другачији и богатији: Банк Џонсон, Џорџ Луис, „Напалм дет“, Ворн Марш, Ана Хогберг, Мет Расмусен, „Ентомбед“, Ђакинто Селси, „Тy Сигал“... и, наравно, Дјук Елингтон и Ларс Гулин.

Којим пројектима се тренутно бавите, поред рада са групом „Тинг“?

„Много их је, можда и превише. Али нови пројекти The End и Anguish буквално ми 'померају памет' ових дана. Рад на новим и старим пројектима се мора дешавати паралелно, јер се они међусобно хране.“

Слоган овогодишњег београдског џез фестивала је „Без граница“. Шта мислите о границама у савременом џезу, да ли је важно да их не буде?

„Заправо мислим да су нам границе потребне да бисмо их померали и рушили, да бисмо све променили. Ограничења су нам потребна да би дошло до трења. Да тога нема изгубио бих интересовање за музику, за уметност. Да нема ограничења не би било ни живота ни музике. Али, потпуно се слажем са идејом да границе треба 'разбуцати' и трудимо се да то радимо најбоље што можемо!“,закључује Густавсон.