Историјска победа за научну фантастику: Мајкл Џон Харисон освојио Букерову награду

Председница жирија, историчарка Мери Бирд, истакла је да је одлука о победнику била једногласна.

„Ово је књига која вас окреће наглавачке, мами ироничан осмех и, изненађујуће с обзиром на тему, оставља трачак оптимизма", рекла је Бирдова.

Извршна директорка Фондације Букерове награде, Геби Вуд, назвала је овај тријумф историјским тренутком за аутора који потиче из аутентичног света научне фантастике.

Према њеним речима, иако су претходни добитници позајмљивали елементе овог жанра, Харисон је први чистокрвни представник који је освојио награду.

Осамдесетједногодишњи Харисон је овим признањем престигао чувену књижевницу Маргарет Атвуд, која је награду поделила 2019. у 79. години.

На церемонији одржаној у понедељак увече у Лондону, уручена му је награда у износу од 50.000 фунти. Његово дело, које обухвата свега 198 страница, било је најкраће на овогодишњем ужем списку кандидата.

Каријера дуга шест деценија

Рођен у Рагбију 1945. године, Мајкл Џон Харисон је почео своју каријеру средином шездесетих година прошлог века.

Прву причу је продао 1965. године, а у наредној деценији постао је уредник књижевних страна у часопису за спекулативну фикцију New Worlds, где је све до 1978. уређивао књижевну секцију.

У његов књижевни опус спадају награђивана остварења попут романа Climbers (награђеног признањем Boardman Tasker 1989), Nova Swing (добитника награде Артур Кларк 2007) и The Sunken Land Begins to Rise Again, овенчаног Goldsmiths наградом 2020. године за иновативан приступ прози.

Такође, аутор је и запажених збирки кратких прича, међу којима се издвајају You Should Come With Me Now из 2017. године, као и ретроспективно издање Settling the World које обухвата педесет година његовог приповедачког рада.

У роману Пут срца који је на српски превео Дарко Тушевљаковић, а издала „Чаробна књига“, М. Џон Харисон доноси зачудну и потресну причу која превазилази жанровске одреднице и у којој се вешто мешају индивидуална људска драма, митологија, сексуалност и романтична и мрачна прошлост и садашњост Европе – и у виду јединственог мита, несвакидашње приче у причи.

Поред књижевног стваралаштва, Харисон делује и као књижевни критичар. Године 2022. и сам је био члан жирија Букерове награде, оцењујући дела својих колега.

Примајући награду, видно потресени Харисон признао је да није очекивао овакав расплет.

„Тек сада се осећам као прави писац, потпуно без самопоуздања", рекао је Харисон присутнима. Он је раније у интервјуима наглашавао неправедност подела у књижевности, питајући се зашто се добро написана научна фантастика не би сматрала високом литературом.

Победа на једном од најугледнијих литерарних такмичења на свету коначно је потврдила оно што су његови обожаваоци знали деценијама.

Постапокалиптична визија обале Кента

Награђени рома Крај свега (The End of Everything) чија се радња одвија у блиској будућности прати двоје изгубљених људи на обали Кента. Главни јунак Филип Тенент и његова остарела тетка Марни покушавају да преживе деценијама након мистериозне катастрофе коју нико не може у потпуности да објасни.

Њихову свакодневицу ремети претња такозваних "iGhetti", огромних ванземаљских бића која мењају облик и чије намере остају непознате до самог краја.

Филип за преживљавање сакупља необичне биолошке артефакте које проналази у мору, надајући се да ће им пронаћи вредност у разореном свету.

Харисон је намерно изоставио што је више могуће објашњења о околностима које су довеле до догађаја у роману, како би читаоци осетили исту дезоријентисаност као и његови јунаци.

„Крај свега говори о покушају да се живи као да ништа није пошло по злу, то је прича о катастрофи у којој је сама катастрофа – немогућност да се схвати шта се догађа“, каже Харисон.

„Пренео сам на читаоца део недоумица и збуњености које осећају ликови у књизи док се суочавају са будућношћу у којој се појављује ванземаљско биће.“

Такав приступ изазвао је подељене реакције критике.

Гардијан је похвалио роман, али и упозорио да „неће одговарати свакоме“, док је Њујорк тајмс оценио: „Што више сазнајемо о околностима у овом разореном свету романа, то нам је теже да га докучимо.“

Часопис Литерари ривју описао је књигу као „дело необичне лепоте, подједнако нежно и застрашујуће“, док је Дејли телеграф приметио да читалац има осећај да не чита толико колико сања.