Влада Пановић: Док буде Народног оркестра РТС-а, биће и праве народне музике

Пред публиком је нови албум у издању ПГП РТС-а. Како је он заправо настао, и шта вам је била главна идеја? Шта тиме желите да представите, али и да сачувате?

– Народни оркестар је прави чувар народне музике, кроз генерације, и већ прошле године је славио 90 година свог постојања. И као такав, идеја је била да се сачувају оне лепе мелодије и кола из прошлог столећа за будуће генерације, што песама, што, наравно, игара, где смо желели да у једном новом руху и маниру ставимо то на носач звука, и да то буде једно подсећање на једно добро време музике, а исто да тако младе генерације не забораве своје музичке корене.

Стара Србија има изузетно богато музичко наслеђе. Колико је оно данас познато широј публици, и колико је важно да се чува, не само у архивима, већ и кроз нова извођења?

– Концерт 12. новембра у МТС дворани, управо ће бити један омаж том времену. И, наравно, кроз те мелодије, и кроз нашу промоцију нашег носача звука, ЦД-а под називом Кола и мелодије старе Србије, наступаће и млади људи који ће певати песме, неке из тог времена, исто тако и из неких новијих времена, песме које су својим квалитетом опстале и доживеле нека нова извођења у лику тих младих људи.

Иисто је битан тај наш концерт јер је својеврстан пресек и један стартер новог времена кад је музика у питању народна, а жеља нас свих у Народном оркестру, нарочито мене, да младе истуримо у први план и да покушамо да направимо једну нову генерацију певача који ће све те песме донети на један свој начин, да би могла народна музика и даље да живи у оном уметничком делу и у оном руху како је Народни оркестар 90 година био васпитач, уопште, овог жанра.

Када говоримо о предстојећем концерту, колико је важно да се вокални и инструментални израз заправо обједине под овим концертом?

– Апсолутно је важно, јер у Народном оркестру су најбољи солисти народне музике кад је у питању Србија. Генерацијски се гаји тај начин естетике и тај начин свирања, под разним околностима, и добрим и оним које можда нису тренутно.

Драго ми је што смо ми препознати као један чувар, онај чувар прави, наше традиције, наше музике, и ми ћемо наставити тако да делујемо и у новом времену, покушавајући да донесемо и дах неких нових вредности, али да задржимо оне старе добре ствари које су нам наши претходници оставили.

С обзиром на то да се с једне стране увек говори о тој потреби за очувањем традиционалне музике, а с друге стране о потреби да се приближи млађим генерацијама? Како се заправо пронађе та мера између, с једне стране, аутентичности, а с друге стране и тај савремени сензибилитет коме сигурно желите до неке мере да се приближите, а да се не изгуби оно што је најважније у традицији?

– На том нашем музичком архипелагу уметности, кад је народна музика у питању, то се ради са неким новијим аранжманима, са широм оркестрацијом, која прати дух времена.

Опет кажем, да се не скине онај лепи јелек и она народна ношња са тог музичког правца. И, наравно, кроз компоновање, што нових игара, што исто тако и компоновања музичких нумера које ће наши извођачи, млади, препознати и снимити, као што и раде.

Архива се и даље пуни новим садржајем. Опет, наглашавам, који је наслоњен, и не сме претерано бити у контрасту са оним што су нам биле вредности свих ових година сазревања Народног оркестра. И посебно ми је драго што сам ја данас овде, у Културном дневнику, могао то да кажем, јер се осећам поносним, јер је народна музика Србије препозната као једна трајна вредност и као један део наше културе Србије.

И за крај разговора, само нам реците, шта бисте волели да публика понесе са овог сусрета са музиком старе Србије?

– Ево, нек понесе један део наде да није све изгубљено у етру, у естрадном том, ветровитом делу кад је у питању квалитет. Јер имате један Народни оркестар, и док буде Народног оркестра, верујте, биће оне праве, лепе народне музике.