Друга страна Бидермајера на изложби у бечком Леополдовом музеју

Бидермајер у сликарству је често симбол за ескапизам досадног типа. Амбициозна изложба у Леополдовом музеју у Бечу показује Бидермајер с његове друге стране, као стил чији је реализам рушио диктатуре.

Са мртвим природама, пасторалама и идилама, Бидермајер делује успавано. У стварности, био је израз оптимизма и просперитета после наполеонских ратова. На његовом почетку стоји Бечки конгрес, крај пада око средине 19. века. Људи су сматрали да заслужују мир. Њихово разочрарење чита се у гротескним положајима и згураним телима на платнима правог, горког Бидермајера.

„На другој страни, режим је појачавао притисак. Хабсбурзи су се могли одржавати само кроз тврде мере. Свака критика је сурово гушена. У том судару мира и диктатуре, људи су почели да се окрећу себи, породици и приватном животу. Јавила се чежња за далеким крајевима, за путовањима и упознавању новог. Бидермајер је стил напетости и противречености. Његова послушност је била тишина пред експлозију", каже кустос Јохан Крефтнер.

Људи Бидермајера су се повлачили у приватност. Да ли им је недостајао мотив да се суоче са стварности, осим оних који су патили под притиском љутог сиромаштва? Да ли су зато најпознатији сликари тог времена – Валдмилер, Амерлинг, Абел, Крафт, лоше сликали стопала својих фигура – јер оне нису чврсто стајале на тлу реалности?

„То није знак препознавања стила. За сликаре Бидермајере је људско лице стајало у фокусу. Стопала им нису била важна. Али редукције тог типа су црвена нит у историји сликарства. Некима нису биле важне руке. И на најбољим платнима Ван Дајка и Рубенса руке су изразито лоше насликане. Напротив, знак Бидермајера је употреба светла – то како су сликари с ове стране Алпа покушали да на север увезу светлост италијанског сунца, а оно овде није такво", додаје кустос Крефтнер.

Бидермајер је срушио идеализам у корист реализма. Неправде су нотиране као сатира, не побуна. Читаво морално учење цркве и државе налази се компримовано на платнима Биедермеиера. На слици Јозефа Данхаузера богаташ даје милостињу – али пази да буде примећен, што је за Јеванђеље по Матији велики грех. Прилог узима фигура лево, каритативни симбол цркве и државе. Десно у другом плану стоје сиромашна удовица с дететом и просјак.

Интересантно је којим средствима се гради нарација о доминантности и понизности. По супротно нагнутим телима, богати и сиромашни творе композициону кружницу. Симбол цркве и државе стоји ван круга, што дозвољава бројне интерпретације: неутралност у вечном обрачуну богатих и сиромашних. Или: Бог све види. Или: Бога нема, то све раде људи једни другима.