Где други остану без речи, он је остао без слике – у Бечу отворена изложба посвећена Рудолфу Вакеру

У Леополдовом музеју у Бечу отворена је изложба посвећена Рудолфу Вакеру, аустријском сликару Нове објективности. Настало у кратком миру између два светска рата и два тоталитаризма, његово дело се данас тумачи као резигнација над стањем свести у Европи.

Рудолф Вакер је почео као експресиониста, онда преузео манир Нове објективности, ту се кретао између веризма, надреализма и магије боје. И поред таквих промена, може се рећи да је читавог живота остао веран једном стилу – оном што га развијају људи који беже од рата, а рат их увек стиже.

„Осећаје младих генерација око 1914. је данас немогуће схватити. Из заштићене животне ситуације равно у ровове. Ако се погледа како су преживели обрађивали своја искуства, издвајају се две уметничке стратегије, обе антиратне и трауматске. Једна која намерно показује физичке ужасе рата, као немачки сликар Ото Дикс; и друга, као Вакер, која игнорише деструкцију.

Вакер није улепшавао рат, само је одбијао да га покаже. Тамо где други остану без речи, он је остао без слике”, објаснила је Маријане Хусл-Херман, кустоскиња.

Вакер је рођен у Брегенцу, са једва двадесет година је мобилизован и послан на Источни фронт где је практично одмах заробљен од Руса и пет наредних година провео у Томску, у Сибиру.

Где год се на сликама види зелено-бела заставица, то су градске боје Томска. Као официр третиран је добро – играле су се карте, наручивале књиге, али то није мењало ћуд рата. Своје сликарство је касније кодирао кроз мотив лутке.

„Када се вратио у Брегенц из заробљеништва, Вакер је почео да се навикава на мир, заљубио се, оженио. Та увек иста плава лутка која се шета на платнима из двадесетих година је Илзе, његова супруга и модел. Лутка је била стварна, играчка коју је Илзе направила као девојчица.

Вакер је кодирао и себе – где год се види Кашперл, германски пандан за Арлекина, то је он сам. На сликама из тридесетих, лутке су другачије, више не симболи еротике, већ насиља. Ту их сликар користи пророчански, као упозорење за оно што долази”, додаје кустоскиња.

Уметнички је Вакер више био повезан са Немачком, него са Бечом, па је непосредније пратио долазак нацизма и препознавао ратне трубе. Нацисти су га сврстали у изопачену уметност.

У априлу 1939. после ноћи проведене на саслушању у Гестапу, Вакер је добио срчани напад и умро. Нека тела је немогуће залепити. Читаво његово сликарство тридесетих носи један коменар – Зар опет?