Беч: После евровизијске олује

Демонтира се грандиозна бина између главног бечког позоришта Бург и Ратхауса/градске скупштине. Као после олује, купе се летве, скидају платформе и савијају шаторска крила да плато ослободе за нову забаву.

Евровизија је прошла и сви су срећни, посебно земља домаћин јер је успела да не победи. Претпоследње место истина боли, јер свако ко се код гласања нађе у друштву Немачке и Велике Британије има страх од лоше карме.

Беч није радо ушао у овогодишњу Песму Евровизије. Трошкови су класичан проблем те, као и сваке друге интернационалне манифестације.

Да ли доноси више него што се у њу уложило? Ако да, хоће ли уложени труд да оправда такву релацију?

Што се зараде тиче, она је солидна. На један уложени Евро, вратило се 1,7. Словима један евро и седамдесет центи.

Поређење између 2015. кад је Аустрија такође била домаћин и сада, показује да економски и финансијски захтеви Песме Евровизије незадрживо расту. Једанаест година раније коштала је 25 милиона евра, донела 38 милиона. Сада је коштала 36 милиона, донела 57 милиона.

Трошкове су делили град Беч и национална телевизија ОРФ, приходи ће капнути свима. Према студији Министарства економије доходна страна претеже. Било је супротних гласова, као на пример критика Оливера Фрица из главног економског институа WIFO, да зарада не оправдава труд и муку, да бечки хотели нису били пуни, да су гости требали да троше више од просечних 157 евра по дану, али нису.

Код таквих манифестација је битно ко рачуна и шта се све рачуна. Индиректне зараде у рекламном сектору се чак пењу на преко 700 милиона евра.

Свима је овде јасно да Евровизија доноси престиж и статус, па је свако кукање како се „није зарадило довољно“ обично пренемагање.

Политика и бес

Серија политичких бојкота је оптеретила овогодишњу Евровизију више него релација трошак-зарада.

Почело је 2014. са притиском на Русију, док се та земља није сама није повукла с Евровизије. Онда је јавни бес искључио и Белорусију. Последње три године је растао проблем с Израелом, да би сада у Бечу практично ескалирао у додатни ратни фронт, на све праве ратове који се воде у свету.

Противници израелског суделовања су интернационално све гласнији, амбициознији и друштвено умрежени, тренд у порасту. Овог пута у Бечу нису успели, али пропагандни рат се тек захуктава.

Када су се у првом полуфиналу код израелског наступа чули гласни протести из сале, аустријски медији су објаснили да је то „једна особа која је седела близу камере, па се стекао утисак мноштва“. Вероватно делимична истина, али само зато што су организатори добро пазили кога пуштају у салу.

Домаћини су се храбро носили са бојкотима, блокадама и претњама. Флоријан Вагнер, кустос изложбе о Евровизији, о којој је извештавао Културни дневник РТС-а, објаснио је да музички квалитет „није био угрожен ни једног момента“ те додао „кога нема без њега се може“.

Кад се погледају трендови на оба поља, трошкова и бојкота, победничкој Бугарској ће идуће године бити још теже.

Ко ће до тада још навући бес просечног европског укуса, која национална екипа ће се наћи презрена? Свака држава која не призна палестинску државу? Свака која по мишљењу главних ЕУ медија има популисте на власти? Круг недодоривих се шири.

Песма Евровизије остаје велики полит-циркус. Све је отворено, а једино сигурно то да ће Немачка и Велика Британија бити задње.

Збијмо националне редове

Аустрија као држава, Беч као град, економски институти, утицајна јавност – нико ту није био превише срећан кад је Аустрија прошле године победила. Али кад се већ ушло у то, Евровизија је постала здружени пројекат читаве нације.

Критике су утихнуле. Прорадио је рефлекс економског опстанка. Смејање на квалитет музике је пало у задњи план.

Град је прогласио мораторијум на сумње, критике и без резерве радио оно што му је у опису радног места – да осигура зараду за све, од бечких хотела и великих гастронома, до кочијаша фијакера и продаваца кобасица на штандовима.

Поређење са бечком Евровизијом и београдским Експом се само намеће. Велике интернационалне манифестације су обе. Питање је да ли ће и српска јавност својој великој интернационалној манифестацији прићи на тај трезвени начин, као националном пројекту од кога сви морају да се окористе, од Хајата до бурегџинице.

ОРФ тражи директора

Евровизија је на неколико дана гурнула у позадину највећи аустријски скандал овог момента, смену на врху ОРФ-а.

Досадашњи директор Роланд Вајсман је пре два месеца поднео оставку због секс-афере са новинарком ОРФ-а. Ко ће га заменити знаће се 11. јуна.

Двојица чланова Управног одбора су уценила Вајсмана да ће изаћи у јавност са детаљима секс-афере, а кад је поднео оставку, онда су ипак урадили то што су рекли да неће и све доставили медијима, све мејлове и преписку са вотсапа које су генерални директор ОРФ-а и хонорарна новинарка размењивали.

Кад је клупко почело да се одмотава, показало се да ситуација није јасна. Генерални директор ОРФ-а је заиста слао опсцене мејлове новинарки, али она не само што је неколико година чекала да га оптужи, него је изгледа била с њим у вези. Суду је селективно достављала електронску кореспонденцију с Вајсманом. Никад није дала целу.

Какав је тип „добровољности“ у вези две особе у асиметричном односу моћи, то је и иначе велико друштвено и психолошко питање. Овде се сада њиме баве судови, адвокати и, с нескривеним задовољством, медији.

Тренутно стање је да би Вајсман могао да тражи одштету, јер је мање крив него што га се терети.

На питање зашто је онда дао оставку ако није крив, Вајсман одговора „да се о томе не би причало“. А прича се итекако, посебно о његовим мејловима са сликама пениса у ерекцији.

Политика је и даље достојанственији разлог за прерани одлазак са функције од сексуалних ескапада. Мање забавна, али не уништи људе до краја.