Ретроспекција опуса Макса Опенхајмера у Леополдовом музеју у Бечу

Од Макса Опенхајмера Аустрија је дуго окретала главу, што је имало ефекта и на његов статус у историји уметности. Рођен 1885, Опенхајмер је до Аншлуса живео као грађанин Европе – Праг, Берлин, Минхен, Женева, Цирих, Париз и увек испочетка родни Беч.

Почео је као сликар портрета за интелектуалне елите – Арнолд Шонберг, Томас и Хајнрих Ман, Тила Дирије, Сигмунд Фројд.

У почетни експресионизам убацио је елементе чешког и француског кубизма, италијанског футуризма и швајцарске даде, да би између два рата радио у стилском канону новог реализма.

У хришћанско-религиозном опусу, следио је ренесансни маниризам. Умро је у Америци 1954. године, заборављен и сиромашан.

„Он је увек тражио нове инспирације, од Либермана и Рембранта код портрета, до Ел Грека у групним композицијама, као што показује слика Самсон (иза мене). Али у њој је много више – нагласак на нагости и рањивости, тродимензионалност. За разлику од платна Бичевање Христа, које је геометријско и равно у игри кристалних форми, још једна реминисценција на Ел Грека, само уз други стилски вокабулар. Ко детаљније погледа, одмах препознаје Опенхајмера, његов дуктус и линију. Али, како се интензивно мењао, у једној деценији чак три стила, пуно је рескирао и то платио“, каже кустос и директор Леополдовог музеја Ханс Петер Виплингер.

Трк кроз стилове и школе

Под уметничким именом Моп (Mopp – метла, портвиш на енглеском), Опенхајмер је протутњио кроз стилове и школе. Од средине двадесетих створио је музичку серију у којој је, и сам виолиниста, маниристички згурано кадрирао инструменте и руке. Ту су боје носилац оптимизма.

Али у целини, Моп је остао следбеник естетике ружног, експресиониста кога су ратови стално пратили, некад у предосећању.

„Можда не директно естетике ружног, онако како је налазимо код његових савременика. Опенхајмеру су, посебно код портрета, лице и реализам били важнији него изобличавања и маскараде мотива, као што их видимо код доследног експресионисте Кокошке или код Шилеа. Као и они, Опенхајмер је био загледан у тамне дистрикте душе, али није их тако јако карикирао као ова двојица“, објашњава Ханс Петер Виплингер.

Опенхајмер је развио властиту методу за опструкцију рата. Ратови стварају атмосферу анонимног и неизбежног, а Опенхајмерови портрети стварних особа су ишли потпуно супротно од такве тенденције поопштавања.

Његова историјска архива је увек цивилна и појединачна. То ратови не воле, али им и не смета превише.