„Књига о Паји Јовановићу“ – скуп прича различитих аутора о сликару током једног века

Јединствен наратив који спаја живот и дело, проучава везу између уметника и простора, односно градова у којима је живео и деловао. О формативним годинама континуираног кретања, конструкцији Балкана прилагођеној викторијанској средини, усклађивању са пулсом тржишта.

Књига о Паји Јовановићу је скуп прича различитих аутора о сликару у временском распону од скоро једног века. Од краја 19. века до наших дана, тачније до 2024.године.

„Једно решето историје кроз које су сви ови аутори који су заступљени, има их велики број, дали неки суд о Паји Јовановићу истовремено пуштајући друге да просуде о њима самима“, наводи проф. др Игор Борозан, дописни члан САНУ.

Први текст у књизи је из 1891. разговор писца Мите Живковића са уметником у његовом париском атељеу за Летопис Матице српске, који је представљао увођење на велика врата Паје Јовановића у српски културни простор. Први је представљао и оно што се у науци зове производња биографије једног уметника.

„Самим тим и Паја то свесно ради и помаже књижевнику тако што му даје изабране списе и дописе, или критике његових дела из великих европских часописа, у питању су били Дејли телеграф и тако даље, где заправо приказује себе као већ етаблираног уметника, европски значајног и важног. Суперстара, да тако кажемо“, додаје професор Борозан.
Паја Јовановић је чедо свог времена, а то је време медијског бума. И ми видимо, како му важно какав је атеље у коме ствара. Односно шта ће фотографија његовог атељеа казивати.

„Имамо управо запис у овој књизи, где га посећује знаменити и угледни културни радник Милан Савић, и прича какав је атеље, где Паја, данашњим речнико речено, има дуплекс. Или живи на врху зграде, што је и данас веома популарно, и где Милан Савић каже: 'Да видиш какву башту има на врху зграде Паја Јовановић'. Дакле, живи у једном отменом, великом салонском стану, који негде репрезентује и овај простор где се данас налазимо, као један ехо, или могућа реконструкција његовог стана“, наводи проф. др Игор Борозан.

Књига одабиром текстова представља и мењање парадигме према уметнику. Једна од доминантних визура још од двадесетих и тридесетих, па све до седамдесетих година прошлог века била је високи модернизам.

„Да би генерације касније, и ту имамо један квалитетан текст, наравно, нашег угледног историчара уметности и редитеља, Ђорђа Кадијевића, који већ у складу са постмодернизмом посматра Пају Јовановића на један релаксиранији начин“, додаје професор.

Трансгенерацијски опсег аутора присутних у књизи омогућио је разноврсност перспектива из којих је сагледан опус Паје Јовановића. Меморизација какву су и Паја Јовановић и наша култура сазлужили.