„Аска и звук” – Андрић који није (само) за читање: из продукције Радио Београда

„На хиљаду разних језика, у најразноличнијим условима живота, из века у век, од древних патријархалних причања у колибама, поред ватре, па све до дела модерних приповедача која излазе у овом тренутку из издавачких кућа у великим светским центрима, испреда се прича о судбини човековој, коју без краја и прекида причају људи људима.

Начин и облици тога причања мењају се са временом и приликама, али потреба за причом и причањем остаје, а прича тече и даље и причању краја нема.” Изговорио је ове речи Иво Андрић, децембра 1961. у Стокхолму, приликом пријема Нобелове награде. Говор назван „О причи и причању” причу види као насушну људску потребу, која мења начине и облике. Управо то је ова збирка – Андрић, на другачији начин и у другачијем облику, али у причању којем краја нема.

Збирка „Аска и звук”, објављена 2024. године, садржи петнаест драматизација дела Иве Андрића и све су настале после смрти Иве Андрића. Прва ових дана навршава пола века: „Разговор с Гојом” снимљен је 1976. године (дакле, само годину после пишчевог одласка). Последња у књизи је „Штрајк у ткаоници ћилима” из 2023. године.

То што су све радио драме у књизи настале после Андрићеве смрти, не значи да је писац био противник драматизација. Не – он је само ретко давао сагласност за драматизацију сопствених дела. Нобеловац је имао један услов: „Можете скраћивати, али не смете дописивати.” Професор Михајло Пантић у својим причама о писцима забележио је да је то  био један од услова за редитеља Владимира Погачића, који је још 1954. режирао филм „Аникина времена”. Друга два услова била су да се он, Андрић, ни на који начин не меша у настанак филма и да га види тек пошто буде завршен. 

Али, услов да се може скраћивати али не и дописивати кључни је услов и за разумевање радијске адаптације Андрићевог дела. Управо та интервенција на изворном тексту – одлука шта ће се изоставити, шта сажети, на који начин реорганизовати текст, како распоредити улоге – ново је креирање. (То понављање у другом медију, ових дана је посебно занимљиво и поводом филмске адаптације Хомерове „Одисеје” Кристофера Нолана.)

„Књижевник поред радио-пријемника”

 У есеју који је насловио „Књижевник поред радио-пријемника”, који је напасао 1966. године, Андрић пише о фоногеничности гласа. И управо та звучна аналогија са фотогеничношћу указује и на суштинску разлику: радио драме немају слику као телевизијске (или као филмови креирани за биоскопска платна).

Ипак, никако их не треба поистоветити са звучним књигама. За разлику од звучних књига, које представљају дословно читање књижевног текста и најчешће само један глас (који чита јасно, артикулисано и има логички акценат), у радио драмама постоји више јунака и јасна подела улога, а све је праћено музиком и шумовима који дочаравају оно о чему сведочи писац у свом делу.

Дакле, радио драме имају и „помагала” у виду звучних ефеката чији је задатак да пруже подршку основном књижевном тексту, али и да сами по себи буду „ументичко дело које превазилази писану реч”, како је то у предговору назначила Весна Перић (једна од уредница издања; друга је Мелина Пота Кољевић).

Једина драма у овој књизи која готово да нема никакве интервенције у односу на Аднрићев текст јесте “Разговор с Гојом”. Драматизација је настала 1976. године, али је право питање да ли се и у којој мери то може назвати драматизацијом. Наиме, „Разговор с Гојом” већ по себи има дијалошку форму, тако да је аутор драматизације себи као задатак дао само да упише речи „писац” и „Гоја” испред реченица које им је сам Андрић доделио. 

Ништа више, осим звукова саобраћаја и жамора улице који прате писца док долази у Бордо, или нешто касније звука циркуса док Гоја говори о циркусу, као и тих „нужних“ звукова који прате радњу па се у том смислу подразумевају. Занимљиво је да ова радио драма, која је снимљена 1976. била прва која је „озвучена“ после Андрићеве смрти. Она нема драматурга, него има само редитеља (Мирослав Беловић).

У предговору књизи радио драма, уредница Драмског програма Радио Београда подвлачи и редитељев рад с глумцима – „миран и одмерен је Петар Банићевић као Писац насупрот прималном, и светом и профаном, екстатичном и агоничном изражају Љубе Тадића као Гоје“, записала је.

Мени је посебно занимљива драматизација „Писма из 1920. године”. Писано је као приповетка која има три јасне целине: једна причана из угла свезнајућег приповедача-наратора који нам говори о свом пријатељу, лекару Максу Левенфелду, о њиховом сусрету после рата, 1920. године, на железничкој станици, али нас враћа и у период пре Великог рата и на њихово зближавање у Сарајеву; друга целина јесте само писмо које има функцију документа, које има задатак да „појача истинитост” приповетке којој даје наслов; трећа целина у приповетки је – епилог.

Међутим, у драматизацији, чак и Левенфелдово писмо ће претрпети одређење измене. Нарочито је занимљиво играње са Гетеовом песмом „Прометеј”, која постаје лајтмотив радијске драме, јер се појављује у драми и пре него у приповетки, а затим се и понавља. Утисак је да драматург према Андрићевом тексту има исти однос као Андрић према Гетеу (подсећам да у „Писму из 1920. године” Гетеова песма није дата у целини, него се наводи само њен део). Посластица за књижевне сладокусце – прочитајте и Андрићев „оригинал” упоређујући га са текстом драме, а затим и са оним што чујете у самој радијској драми.

 „С љубављу отргнуто”

Без опширнијих описа, али да ипак укажемо на значај као и на тематску и жанровску разноликост ове збирке, посебно бих читалачко-слушалачкој публици скренула пажњу на још неке звучне Андрићеве класике у овој књизи. Ту мислим пре свих, на „Госпођицу“ и „Проклету авлију“, затим – на начин на који у дијалошком преплитању гласова мудраца и писца као река тече лирско-медитативна проза “Еx Понто”, али и како, када на крају драме “Пут Алије Ђерзелеза”, почну да одјекују гласови свих жена до којих он (не) може да пређе вијугав и тајан пут, постаје јасније и драматичније па и болније Ђерзелезово реторичко питање: Какве су то жене до којих се не може као ни до Бога?  

А све то нас враћа на почетку наведеним Андрићевим речима о природној потреби човека за причом и причањем, која је одавно постала природна потреба човека да препричава и поново креира приче које воли. У једној књизи која још није преведена на српски језик („Теорија адаптације” – обимна студија веома корисна за студенте драматургије и књижевности) канадска професорка компаративне књижевност Линда Хачн наводи да је то ре-креирање норма, правило, а никако изузетак. То је оно што је, како каже, “с љубављу отргнуто” од оригинала. Из те љубави настала је и збирка „Аска и звук” (иако у њеном садржају нећете прочитати и наслов „Аска и вук”).

Уместо одломка за читање – цела драма „Разговор с Гојом” за слушање (скенирајте QR код). У књизи „Аска и звук” је укупно петнаест драма – за сваки дан до краја августа по једна. Трајање од око сат или чак краће уклапа се у дневни летњи ритам, а првог дана септембра обећавам да ћу писати о књизи која је „само” књига која се „само” чита.