ОВОГ МЕСЕЦА ЧИТАМО
Листање властитог живота у "Бечком роману" Драгана Великића
"Живот пише романе", та флоскула силно трошена у свакодневици једноставно ме је опседала док сам читала роман, да никако нисам могла да јој одолим. Предложак "Бечког романа" јесте стварни догађај који је у основи исписао живот али тамо где документ уступа место фикцији, где постаје књижевност, савршенство стила, списатељског умећа двоструког НИН-овца и добитника низа домаћих и светских признања, потврђује да је реч о врхунском писцу.
Млади бечки психијатар Павле Марић који живи и ради у Бечу ухапшен је једног јутра под оптужбом да је тровао колеге у Централној болници.
Слатки колач којим их је почастио за рођендан постао је горка стварност и предмет дуготрајних анализа. Следи узбудљива крими прича, истовремено породични роман, толико популаран у европској књижевности протеклих година.
После три деценије
Породица коју смо упознали у Великићевом роману пре три деценије, Северни зид, у међувремену се распала и сада је лошим поводом поново на привременом окупу у аустријској престоници. Током 70 дана које невини јунак проводи у истражном затвору руши се каријера младића који је увек служио за пример, руши се сан његовог оца о идеалној земљи Аустрији и открива породична прича.
Да ли су односи у њој били окидач за догађај који их заокупља већ због саме чињенице да је Андреј, Павлов отац, инсистирао да његов син каријеру гради у Аустрији? Док траје судски процес истовремено је на делу права завера против младог лекара. Предводи је између осталих човек којег воли, Јозеф.
И када је доказано да је невин, пакао се наставља. Његову унутрашњу борбу делимо у сваком тренутку. Оца Андреја, успешног стоматолога, Великић је тако јасно исцртао. Као географска карта планете он је јасна карта човека с тачно постављеним границама емоција и понашања.
Неке особине је маестрално довео до екстрема да се стварно даље не може.
"Требало је да Павле заврши у затвору па да се Андреј суочи са собом. Али ни тада не одустаје од свакодневице у којој је све како њему одговара. Себи је и даље у првом плану, а сви други су само статисти који му красе живот."
Његово снажно осећање је обожавање Аустрије и разочарење када спозна да и у том "идеалном" устројству испод златног покривача лежи правосудни систем у којем вагица правде претеже на страну привилегија до разорних последица.
Типично аустријски
"Оно што је адвокат Питлер прећутао у завршној речи... било је признање да никада у својој каријери није видео такво неразумно удруживање зла, консензуса око зла, као у том случају. јер тиме што је Павле на крају ослобођен кривице, случај тровања није решен. Само склоњен под тепих. Типично аустријски, понавља Питлер."
„Типично аустријски“ изговараће и други. Сам писац је својевремено објаснио да је то као када ми кажемо „српска посла“. Односи се на све мане у нашим срединама, али смо их уврстили у неку врсту непоправљиво лоше нематеријалне баштине.
Али у океану зла на површини засија доброта. Посебно плени лик мајке Олге. Сва нежност и забринутост која се подразумева је овде некако на њен начин. Један од дирљивих момената је опис њеног осећања кривице што сину никада рекла да зна да је хомосексуалац и да то разуме.
"Немогуће је инвентарисати све заплете, сва одустајања, да би се остварила баш она верзија приче која је добила постојање. Судбина не стаје у речи".
Свако ће када затвори корице књиге дуго пролазити кроз свој инвентар утисака неминовно утискујући у њега понеку ставку из свог живота, ма како далека била од ове приче. То је умеће великих писаца.
Коментари