Ирачка стварност чуднија од фантазије у роману Хасана Бласима „Булбул и његов газда"

„Свака књига, чак и кад је биографска, сматра се производом маште". Сагласио се с често понављаним ставом књижевних критичара Хасан Бласим пишући причу о сопственом животу који је удахнуо свом јунаку. И да, баш је тако, у темељу књиге је проживљена стварност у његовој родној земљи, Ираку, обавијена финим омотом маште, духовитости, апсурда, надреалног, експерименталног.

„Наши су проблеми постали чуднији од свега што се у машти може замислити, стварност чуднија од фантазије! Само неправда може то да учини... да у земљи која има највише нафте на свету деца скапавају на улици, да живи на миру лопов, а да поштен човек гладује...", каже Булбул.

Булбул је твитовао и постао Булбул

А Булбул је нашем читаоцу блиска реч. То је надимак главног јунака, који је како сам каже, добио „по птици која најлепше цвркуће". Али, варате се ако мислите да га је заслужио даром за певање. Превише обично за писца какав је Бласим. Kад је Твитер стигао у Ирак Булбул је био први који је отворио налог, много твитовао и ето славуја у надимку. Тако је почело. Све што је следило заслужило је много више редова, књигу.

„Ово што ћу написати може ме коштати живота иако сам избегао из Ирака". Ипак, јача му је потреба да изручи то што му је на срцу, чежња за Ираком. Kад неко напусти свој завичај, у свим арапским земљама кажу „побегао сам из своје земље", само Ирачани кажу „поражен сам из своје земље." Осетио је колико је истине у томе. Постао је избеглица. Прошао је дуг пут борбе, чежње, страха и стигао у Малме.

Булбул је сироче из сиромашног багдадског насеља. Почео је „каријеру" као дилер таблета Артане, благе дроге. Да би га спасио затвора ујак га регрутује у шиитску милицију. Ту долази до изражаја његово познавање Интернета, али како? Задужен је да управља имејл налогом једног свештеника, а то подразумева, гле чуда, да одговара његовим обожаватељкама.

Једна од њих, Зејнеб, привремено се удаје за свештеника. Потом се труди да заведе и самог Булбула. Иако је одолео, његово искрено признање коштало га је губитка службе, а умало и живота. Онда мајстор апсурда, Бласим, води свог јунака кроз низ послова, постаје водитељ радио станице Алахових пријатеља, па припадник милиције, шпијун. Ствара породицу са Kаримом, женом која стално уздише. Симболично.

На „гробљу његових животних губитака" су и споменици историјским губицима једног народа, једне земље.

Да ли је до света или до Ирачана?

„Од кад сам се родио па до дана данашњег ратови стално трају, никако не престају! Рат с Ираном осам година, нон-стоп глад, санкције и понижења. Па грађански рат, па Идил, па куда идемо после тога?", пита се Булбул. Његова дилема је да ли је то до света или Ирачана. У једно је сигуран, најопаснији вирус је злоупотреба религије. А шта га још заокупља у размишљањима?

„24 сата дневно Ирачанин псује и Америку и Европу, а све то време ни о чему другом не мисли него само о европском фудбалу и шта Америка ради, о вестима које оданде цуре, о њиховим моделима телефона, моди и одећи, и о Нетфликсовим серијама."

Чини вам се познато?

Сетите се само како смо ми „гутали" америчке филмове док су њихови авиони „анђеоски милосрдно" рушили „легитимне циљеве" у нашим градовима.

Уз Бласимово име стоји низ одредница „нај", највећи живи арапски прозни писац, један од најпревођенијих... али посебно се истиче чињеница да је први или међу првима написао књигу на народном језику. Булбул је написан на ирачком дијалекту. Наиме, у арапском књижевном свету модерни стандардни арапски језик, фусха, и даље влада књигама фикције. А зашто се он определио за народни језик објашњава примером у свом стилу:

На фусхи би се рекло: „Док сам конзумирао свој јутарњи обед напољу је детониран аутомобил с подметнутим експлозивом."

Да ли изражава стварност? Не. Јер у свакодневном говору ће се рећи:

„Таман ја да доручкујем, а напољу трас, пуче ауто-бомба."

„У простонародном говору има осећања, топлине и искрености, осећаш да ти све то излази из душе, а уза све је и језгровито и набијено значењем!"

Баш како то чини Хасан Бласим. И када смо код приче о језику, посебно важно место припада преводиоцу овог дела Српку Лештарићу који је преводом и приређивачким радом и овог пута показао изузетно познавање и најситнијих детаља језика и културе Ирака.