Књиге за септембар: Бегбедеова „Брана на Атлантику” и Господиновљево „Временско склониште”

Љубав као једино уточиште – Брана на Атлантику Фредерика Бегбедеа, у преводу Новака Голубовића

Чим отворите књигу, ето изненађења: Између реченица прескочени редови. Бегбеде сматра да реченица губи привлачност када је утопљена у масу страница која се црни од слова.

Просторе између њих упоређује с рамом око слике који им даје величанственост. „Изолована на страници моја реченица се шепури као лутка у излогу.”

Каква основана нескромност великог писца!

У првом делу он је стварно „реченичар”. Потврђује да је свака реченица „прозор у свет” а „свака књига витраж кроз који покушавамо да видимо нешто друго”.

Овде видимо свет краја 20. и почетка 21. века. Анализира три генерације: „ослобођене бумере”, којима припадају његови родитељи, своју „оштећену генерацију X”, „презаштићене миленијалце”, у које спадају његова деца.

Свака реченица је афоризам. Ако кренете да подвлачите подвући ћете све.

Ко воли радњу, неспутану читалачку знатижељу по систему „шта ће бити после?”, уживаће од другог дела. Аутор је роман поделио на четири књиге.

У другој књизи прича свој узбудљиви живот. Обележиле су га две чињенице: буржоаско порекло и развод родитеља.

Мајка је оставила оца, потом и низ других мушкараца, па је за њега очинска фигура представљала „панел очеве”, као изврнути харем, а породица комплет лего коцки. Ликове је нанизао како то само Бегбеде уме. Живописно, уверљиво.

Следи слика осамдесетих година које су му послужиле као сентиментално васпитање, донеле неизмерне заносе и патње. Журке у Паризу, Сен Тропеу, Ибиси (није Ибица, како се овде говори, мада је према правилима транскрипције у ПП: Ибиза) луди маскенбали у Венецији. Колико лудо је било најбоље сведочи податак да му је драго што у то време није било Инстаграма да то забележи.

Мало ћете завидети, мало презирати, али ту је увек његова аутоиронија да га оправда и потврди као сјајног писца. И када каже како је задужио своју земљу. Наиме, када је престао да буде оглашивач постао је колумниста левичар кога је објављивао издавач десничар, а завршио као хроничар десничар који говори на левичарском радију.

„То је био мој допринос историји Француске, наиме моју земљу су плашили комунистима од 1945. до 1981. године, а затим, све до сада породицом Ле Пен.”

Главну улогу у роману поверио је писац пријатељу, бившем стилисти и бизнисмену. Беноа Бартерот је борац против слабости савременог човека. Напустио је Париз. Сада је Дон Кихот у шареним гаћама. Ветрењаче је заменио таласима Атлантика. На шпицу Кап Ферета бори се за природу против њене освете човеку. Истоварује хиљаде тона шута у море борећи се против пораста нивоа воде. "Беноина прича је наша прича". Подигао је брану на Атлантику која је ушла у наслов књиге.

Четврта књига је расплет, срећан чудесан обрт у доба короне. „Неуспех усамљености.” Свидеће вам се.

Љубав је једино уточиште, поручује писац. Права је и када не изговоримо „волим те”. И ово је прави велики роман о нашем добу, друштву, политици, екологији, иако је наизглед прича о два уморна бонвивана…

Зато волимо Бегбедеа.

Бекство од садашњости – Временско склониште Георгија Господинова, у преводу Јасмине Јовановић

Ево новог дела за чувени низ „морате да прочитате пре него што умрете”.

Георги Господинов је нови класик нашег доба. Ко није запамтио његово име када је објавио претходна два романа сада ће га сигурно урезати у памћење, после два престижна признања Стрега и Букер.

Награђено Временско склониште уточиште је његових јунака и читалаца од времена и у времену.

Главни јунак, загонетни Гаустин отвара „клинику за прошлост” у којој лече оболеле од Алцхајмерове болести. За пројекат је одабрао Швајцарску. Зашто?

Због „сентимента према Чаробном брегу” и зато што је реч о „земљи без времена која се и кроз бурни двадесети век провукла без особених знакова”. Идеално место да се у њој настане бурне локалне прошлости.

Сваки спрат оживљава одређену деценију и враћа пацијенте у прошлост, у време када су се осећали најбезбедније.

Прво шездесете: чивилук с клупом за ципеле, јамболије, право откровење доба – тапете, па унапређени облик – фото-тапет, фикуси, филадендрони, ТВ кутије, будилник. Е, ту почиње права прича о историји! Од Микија Мауса, који се шепурио на западним часовницима. Шаренило предмета и живота. Ребрасте „тоблероне” и фармерке за слику два света – изван и иза Гвоздене завесе.

„Дечак који није он”, из „западног огледала”, каже наратор, имао је колекцију метализе аутомобила, а он је скупљао њихове сличице са жвакаћих гума. Западни вршњак имао је постере Брижит Бардо и Дилана, читав албум одрастања, од Бетмена и Супермена… Он је имао Висоцког… и тако редом, духовито, иронично, слатко и горко, без патетике, мајстор приповедања води кроз сваки спрат времена, кроз свој живот и животе толиких још. Парадигме времена. Присли, Гилеспи, Синатра на спрату педесетих… Нижу се спратови деценија, њихови симболи – марке цигарета, музика, часописи… и људи од крви, меса и непамћења.

Док Гаустин сакупља делове изгубљеног памћења пацијената, његов помоћник, наратор, алтерего писца, Бугарин рођен 1968. године, од изломљених стаклића личних судбина прави витраж упечатљивих боја, слику века. Од комунизма преко Брегзита до рата у Украјини. Иако је наизглед прича о прошлости ово је врхунски савремени роман.

Фасцинантна је прича о прогонитељу и прогоњеном. А. је једини живи сведок живота господина Н. који је изгубио памћење. Срећу се. И гле чуда, баш он враћа тренутке среће човеку кога је уходио. Каква прича!

Пацијент из Румуније, Мирча, сећа се само оног што му се није догодило, а о чему је маштао. Настављао је да хода улицама које је знао само из филмова, да виси до касно по клубовима Гринич Вилиџа…

Понекад је баш заборав терапија. Пацијенткиња која не подноси близину туша преживела је Холокауст.

Успех клинике привлачи и здраве. Сви би по свој делић прошлости у некој од оживљених деценија. Да побегну од садашњости. "Алцхајмер вилиџ" се шири на градове, земље. Ако је добро свима што не би и политичким партијама. Промоција различитих деценија националних историја шири се Европом. О будућности прошлости се одлучује на референдумима. Скандинавија од свих срећних периода не може да изабере најсрећнији, Румунија је на дијаметрално супротним мукама. Шпанији је лако – отпише читав период под Франком.

И када у родној Бугарској писац буде тумарао по тачкама своје сентименталне географије – саплитаће се о историју. Од „москвича” са Стаљиновом сличицом до осавремењеног облика: дилера прошлости, Фејсбук страница које отвара кључна реч „јунаци”, а тако се зове и једна партија.

Докле све иде?

Читаћете. И када вас уздрма свест о садашњости овде је склониште добром читаоцу.

Уживаће све генерације читалаца, рецимо у шездесетим, седамдесетим… Они који су их живели и они који су о томе слушали. Има тога за искрен и сетан осмех, забринутост, за тугу, има хумора, ироније, сарказма, апсурда, има приче…

Намрштиће вас само поука: Историја се понавља.