Моја Србија – изложба фотографија Станка Костића

У Галерији РТС током јануара 2022. биће изложен део фотографија Станка Костића из опуса „Моја Србија“, реализован једним делом уз подршку Делегације Европске уније у Србији, која са по носом промовише природне лепоте и богато културно наслеђе Србије.

Представљени експонати са изложбе фотографија Костића после ове изложбе биће уступљени на поклон Радио-Београду ради ликовног уређења простора.

„Моја породица: родитељи, супруга Снежана и ћерке Јeлена и Александра су ти који су ми помогли да у лавиринту живота пронађем прави пут и светлом испишем бајковиту причу о завичају и Србији“, каже Костић и додаје: „Моје фотографије су прича о пределима и људима које сам сретао, са којима сам покушао да одрастем, о чистим водама које сам пио и у којима пливао, једном речју рају који се зове Моја Србија.“

Неустрашиви подвижник, спреман да се успентра и на најгрбавије хриди, зађе у кањоне и спусти се у мрачне дубине пећина, где ретко ко залази, сем авантуриста и спелеолога... и са свих тих места да донесе драгоцене бисере, и заувек их сачува за нас и за оне што за нама буду долазили.

Једноставно, Станко Костић јесте један отаџбински заљубљеник, аскета и подвижник, спреман на велике напоре како би досегао што ниже у дубину, у обиље, у суштину, који су обичнима најчешће недоступни и сасвим невидљиви.

Посебно узбудљивима чине се његове црно беле фотографије старих занатлија, атмосфере аутентичних радионица, па дворишта и старамајки у њима, веселих малих стада и цветних ливада, разигране ђурђевданске младежи...

О многим фотографијама, појединачно, могли би да се плету читави есеји зарад њихове дубине, аутентичности, животворних сокова који из њих шибају, универзалности, која је, ето ушчувана тек у локалним оквирима и лагано али сигурно чили и отиче низ реку „времена“.

Некако, међу мноштвом тих ремек-дела посебно дотиче фотографија пастирчета, са штапом пребаченим преко рамена и загледаног у камеру. Његово лице умрљано купинама, поглед усмерен у неку само њему знану дубину, опуштеност пред камером и господствени став убедљиво стављају до знања да имамо посла са Господаром Простора, са свесним бићем и да је он свој на своме, уз зелену, шибљику – јабуку, која ће тек да се раскрупња и представи у пуној лепоти и снази, у тамо некој будућности.

У већ давно препуњену путну торбу Станко Костић и даље сакупља и слаже све нове и нове појавe и стања из пребогатог миљеа његове (и наше) Отаџбине. Ту готово недавно чак три нова циклуса укрцао је у њу, а то су Воденице, Орнаментика грађанске архитектуре са почетка 20. века и најскорији Ћилими (Пут нити). Односно, кошница Станка Костића само се допуњује и уређује, до неке, само њему знане идеалне критичне масе, а верујемо да се још дуго сасвим, испунити неће.

Сведочанства која је камерама забележио Станко Костић остаће ускоро једини трагови прохујалих, благородних, скромних и скрбних времена. Очување је задатак постављен пред све нас, а мало ко се стара о суштини, о баштини. И бележи.

Како је Станко дошао до пуноће значења да „Кућни праг је највећа планина; кућни праг је велика светиња“ – остаје још дуго да се докона. Ту се свакако укључују сазнања сакупљена у најранијем детињству у родној Кнежици, у Браничеву, Хомољу и врлетима Источне Србије, правом Елдораду старих обичаја и недосањаном сну најврснијих антрополога, где линија старинаца може да се прати до најдаљих предака Винчанаца и Лепенаца, и то без прекида; али некако (и свакако) је докучио и најдубље значење Цицеронове мисли да "Consuetudo (quasi) altera natura" (Обичај је као човекова друга природа).

И са том мисли и безграничном љубављу за своје – витла доступним светом, завирује под сваки камен, загледа се у далеке хоризонте и небо над собом па одатле збира и износи ствари невиђене, нечувене, другима једва доступне, поред којих су се ко зна колико пута очешали, а да их нису увели у сферу интересовања.

И још – све што нам пред гладне очи подастире – производ је не само камера и добростива срца већ и великог познавања минералогије, географије, археологије, историје, биљног и животињског света, математике, архитектуре, обичаја, кулинарства... па се, тако ствари посматрајаћи - чини и сасвим логичан големи резултат, као сума свих сакупљених знања.

Композиције Костића су толико узорне да их је професор Миодраг Јовановић, врсни историчар уметности назвао фотографским сликарством. Наиме, у композицији, кад зађете у аналитику, срешћете се са златним пресеком, епицентром представе, пуном потврдом теорије форме и свиме што краси фотографију уопште као засебну дисциплину, а опет веома сродну многим ликовним исказима. Сликање светлом у његовим делима добило је своју апсолутну потврду и достојанство.

Станка треба слушати попут глагољивог планинског потока када крене да распреда о ливадама на Старој планини, о његовој љубљеној Млави, стадима на Златару, водопадима око Кучаја, старамајкама што месе хлеб насушни или сир сире у некој планини, о доброти људи са Пештера, древним обичајима око равнодневница или зимске краткодневнице, о вредности запуштених локалитета и још живих малих богомоља по забитима, о реткој доброти и вредноћи појединих духовника... а тек о трпезама кад почне да извија, особито оним породичним - никад краја.

Знатижељан, често готово детињаст Станко још увек дрхти над сваким кадром пре неко што га сложи у меморију камере (и човечанства). Узбуђен је кад му злоупотребе дело, било као сегмент каквог дизајна или предложак за слику,а радостан ако је шта његово послужило добром уметнику као подстицај, па све на добро изашло.

Изложба у Галерији РТС отворена је за публику све до 31. јануара.