Како је Хљестаков забацивао скуте новосашивеног капута – „Голи и обучени, писци и мода“ Љубице Арсић

Ти великани посветили су много времена избору и најситнијих детаља тканине, боја, кројева када су „одевали“ своје јунаке. Наша ауторка их окупља на модној књижевној писти. Њом корачају Раскољников,Татјана, Лорелај, Болконски, Доријан Греј, Шамика Kирић, Магбет, Сван...

Љубица Арсић маестрално, умећем ерудите с богатим пртљагом познавања светске литературе и историје, истражује везу између писаца и одевања, начин на који је мода обликовала писце и како су они обликовали културу, епоху и јавни идентитет. Створила је јединствену комбинацију књижевног есеја, културне студије и личне рефлексије. Промишљено, дубоко, али далеко од енциклопедијске хладноће, често духовито пише о односу књижевности и моде, одговарајући на питање да ли одело чини човека и на који начин, шта одећа говори о писцу, и шта писци говоре о одећи? Повезује књижевне чињенице, биографске детаље и културни контекст са психологијом облачења. Њен приступ је приповедачки и непосредан, како смо навикли од Арсићеве. Зато је и овако озбиљно штиво прихватљиво широком читалаштву.

„Мамина хаљина ми је показала нешто што сам касније препознала код Мадам Бовари, Евгенија Оњегина, Софке или Лолите – да одећа проговара посебним језиком, поверавајући приче познате само писцу који жели да их подели са читаоцем“.

Начин облачења често прераста у саставни део уметничког идентитета, поглед на свет. Парче плиша, платна или свиле може да постане литерарна метафора. Одећа је понекад украс, али често заштита, футрола, костим, протест, самоизражавање или иронични коментар друштва.

Да ли сте се икада запитали како су се одређени писци представљали баш стилом својих јунака, да ли су у њих уткали део сопственог укуса и на који начин облачење утиче на писање и јавну слику творца.

„Није било лако обући преко две стотине ликова романа Рат и мир“

„Не само да Гогољ забацује скуте новосашивеног капута, већ то чини и његов Хљестаков, јунак Ревизора.“

У низу поглавља ауторка се бави различитим писцима, њиховим навикама, појавом и односом према гардероби, „њиховом кројачком радионицом“. Подсећа да неки писци негују ексцентричан изглед, други једноставност, трећи се играју ироничним, контрастним стиловима, а ретки потпуно одбијајући моду стварају лични модни идентитет.

„Није било лако обући преко две стотине ликова романа Рат и мир. Толстој је, попут модног креатора, и сам скицирао одређене костиме и одређивао материјале од којих су сашивени.“

Одећа не открива само укус, већ и карактер писца, његов однос према свету, бунт, рањивост или иронију.

„Принц Божа (син Ђорђа Kарађорђевића, књига Божид-арт, аутора Стевана K. Павловића) је користио у духу belle epoque сва средства да побегне у култ лепоте и егзотике, славећи прерушавање и позу нарцистичког поклоника грчке љубави.“

Стил је продужетак личности, баш као и писање, подсећа Арсић. Kо би данас помислио да је историја славе билдера почела у Шекспировом делу на јунацима с „обавезним набраним пуф-рукавима?“ Ту је Љубица да нас подсети.

И на „настављача“ прилагођеног новијој епохи, Стенлија Kовалског Тенесија Вилијамса, којем је у грађењу култа мушког торза помогао Марлон Брандо. Kада се писац нађе између „голог“ и „обученог“ „голост“ је метафора аутентичности и изворности, а „обученост“ културолошких наслага, маске, норме и очекивања.

„За Шекспира, кога овде свлачимо и облачимо, одело чини човека“

Да му верујемо! „Ако неко од писаца у српској еротологији заслужује почасно место, онда је то Борисав Бора Станковић, који је, у роману Нечиста крв, Софкином попрсју подигао велелепан споменик“. Писци балансирају, желе да буду слободни и огољени у уметности, али истовремено граде јавну слику као „обучен“ облик идентитета.

Мода је култура, не површност, не тривијалност. Начин облачења у одређеној епохи говори о друштву једнако колико и књижевност, о укусу, вредностима, стрепњама и тежњама.

Занимљиво је да писци, како указује ауторка, често користе „одевне“ метафоре у својим делима, док се у њиховој личној појави огледа суштина њиховог литерарног стваралаштва: могу да буду строги, минималистички и тамни, шарени и разиграни намерно немарни.

И у овој књизи препознајемо Љубицу на коју смо навикли, њен стил. Пише духовито, елегантно, јасно, прецизно, живо и сликовито повезује озбиљну тему са топлином и лакоћом.

Да ли је грех?

Пред нама је оригиналан спој књижевности, моде, психологије и друштвене анализе. Ауторка на крају поручује да смо сви „голи и обучени“: голи у својој суштини, а обучени у симболе које бирамо како бисмо комуницирали са светом.

„Од панталона Жорж Санд, које књижевница носи упркос прописаној женскости, преко Бејтмана и његове брендиране, перверзно потрошачке коже до логораша у дроњцима и сиромашних избеглица... одећа записује хронику културе, сведочанство о њеној величини и њеном суноврату.“

Да, одело чини човека. Не његова вредност већ стил. Није грех ако се ритам крви узбурка пред неким потписом модног ствараоца, све док једнако реагује и на потпис књижевног ствараоца какав је Љубица Арсић.