Перспектива једне фотографије

Винфред Георг Зебалд је рођен на самом крају Другог светског рата у Немачкој те је његово књижевно стваралаштво у великој мери касније обележила запитаност и трагалаштво за одговорима на питања шта се заправо догодило са немачком нацијом.

Ни ова књига коју представљамо није лишена Зебалдовог трагања за питањима кривице, савести, казне, духовног и менталног превазилажења катастрофе Другог светског рата. Читав Зебалдов живот, чак и више од његовог књижевног дела, као да указује на неке од његових личних опсесивних тема.

Студирао је немачку књижевност и језик испрва у Немачкој, а потом у Енглеској где је и наставио да живи и ради. Прерана смрт у саобраћајној несрећи је прекинула једну беспрекорну књижевну каријеру писца који је за собом оставио мали али веома значајан и награђиван прозни опус.

У нашу културу је ушао 2006. године преводом романа Сатурнови прстенови (1995), да би уследили преводи и друга два романа, Исељеници (1992) и посмртно објављени, Аустерлиц (2001).

Збирка прозних вињета и есеја, Кампо санто, формално се може поделити на два дела, прозу и есејистику. Први део, четири прозна сегмента, нам пружа увид пре свега у оно на чему је писац радио у тренутку када га је смрт прекинула, а то су рукописи настајали на путовању по Корзици, писани у поетичком кључу Сатурнових прстенова, докуметарне аутофикције где опажања граде специфичну атмосферу употпуњену фотографијама као интегралним делом наратива и у широј перспективи успевају да надиђу естетским и метафизичким подстрецима почетну инстанцу фактографског и опажајног текста.

Упечатљиво је одсуство фотографија у књизи Кампо санто где бисмо их очекивали више, с обзиром на извесну сличност са Сатурновим прстеновима, где је фотографија интегрални део текста.

Ипак, једна фотографија је сасвим довољна да отвори читаву књигу и да је јој подари поетички кључ. На њој је приказано празно поплочано двориште омеђено ниским зидом. На средини фотографије доминира затворена старинска капија.

Наслов кратке приче од једва једне и по странице, гласи Двориште старе школе. Од фотографије празног школског дворишта се шири приповест о животу људи у корзиканском месту Порто Векијо које се налази на обали мора, а било је опасано сланим, мочварном земљиштем, нездравим местом где је половина становништва таворила у својим кућама болесна од грознице док су деца, несвесна трагике места у коме су се родила, редовно похађала школу и учила о победама Наполеона Бонапарте, рођеног Корзиканца.

Зебалд мајсторски успева да на мало простора отвори тему перспективе уз додатну помоћ једне фотографије која попут Прустове мадлене моментално доприноси атмосфери празнине, зебње, меланхолије.

Истовремено дочарава како затвореност и изолација могу имати бројне перспективе, од дечије помирености са скученом перспективом познавања само онога што је познато у најужем видокругу, до перспективе Наполеона Бонапарте кога порекло рођења на изолованом острву није спречило да се са дна вине до небеса.

На сличан начин како у прве четири приче анализира утицај острва на Наполеона, тако и у есејима посвећеном различитим уметницима (Хандке, Кафка, Брус Четвин, Гинтер Грас, Набоков итд.) Зебалд показује огромну ерудицију и способност да повезује на неочекиване начине веома различите идеје, места, уметничка дела, свакодневне ствари, природу, осећања, боје, заправо све оно што чини живот, видљив и апстрактан у свој својој сложености.

Прошлост и садашњост, живи и мртви, присутност и одсуство, фактографско и измаштано, све је на једном месту, пребогато у спектру бројних асоцијација које се нижу чак и у оквиру само једне реченице. Непроцењиво читалачко искуство које би требало да подстакне на читање
Зебалдових најбољих прозних дела Сатурнови прстенови и Аустерлиц.