„Беснило“ – Када могућност опасно мутира у реалност

Ову онеспокојавајућу објаву донело је ново руководство лондонског аеродрома Хитроу после скоро свеопштег помора и масовних немира који су избили и претили да смртоносно беснило пређе из карантинске зоне аеродрома у Лондон. И довољно је једном прочитати све ове тачке дневног реда једне дистопијске свакодневице у којој је само „ликвидација“ извесна па да се изазове готово физиолошка реакција и паника савлада здрав разум.

Ово је, наравно, само део Пекићевог романа Беснило, објављеног 1983. године. Начело које је још Аристотел поставио раздвајајући историографију и песништво о оном што се стварно догодило и оном што се могло догодити, пратио је и Пекић те и сам у уводу књиге нагласио да су „сви догађаји фиктивни“,  а да је „реална само њихова могућност“. О могућем у егзактном и емпиријом потврђеном свету расправља се једнако као и о такође вечитом опозиту између нужности и случаја када се егзактна, научно проверљива појава јавља као нужност а хипотетичка мисао о могућем и вероватном као случајност која ту нужност враћа негде на почетак поновног испитивања и провере. И тако унедоглед.

Наша актуелна свакодневица, живот са још увек непознатим мутираним обликом вируса корона који развија болест названу ковид 19, неодољиво подсећа на фикцијом покренуту радњу романа Беснило само што се нама данас чини да је „само могућност“ и „само сличност“ опасно мутирала у реалност.

Пекић је био писац огромне ерудиције, огромног талента и великог интересовања не само за уметност, већ и за научна сазнања и политичност, у смислу активног деловања на стварност што је његова биграфија, када је реч о политичном, и потврдила.

Вратити се данас роману Беснило, значи покушати нешто за шта ће многи писци скромно рећи да је немогуће, доказати моћно дејство „литерарно могућег и вероватног“ на стварност и још и више, покушати научити нешто из те „фикције“. Пекић је своје јунаке и њихову улогу у структури текста брижљиво планирао, довео их је на чувени лондонски аеродром Хитроу који је савршена метафора света.

Имамо писца који планира роман, групу занесених револуционара намерних да мењају свет и пониште класне разлике, гневног службеника банке који убија моћног директора, наредника у потрази за убицом, америчку и руску политичку делегацију и слику геополитичких светских односа и, оно без чега радње не би било, мутирани вирус беснила и лекаре. Роман има елементе крими жанра а целину модерног не само српског већ и европског и светског романа који постаје класик.

Подељен на шест делова насловљеним фазама развоја беснила, инкубација, продрома, акута, фуриоза, парализа и кома, метафорична је представа фаза човековог суочавања са опасношћу, од почетне негације преко порицања, страха који прелази у панику до хаоса из којег ће се развити или нови живот или увод у коначни нестанак.

Не завршава случајно Пекић роман цитатом из Камијеве Куге о бацилу који вреба непрекидно јер, од тога како реагујемо на опасност и каквим решењима приступамо зависи да ли ће се границе карантина отворити ка животу, или ће она објава с почетка овог текста, коначно постати реалност могућег.