Препорука за читање: Синиша Соћанин – „Убисвет“

Легенда о Великом инквизитору, најважније поглавље у ремек-делу светске литературе, роману Браћа Карамазови Фјодора Достојевског и данас, можда више него икада пре, промишља кључни проблем цивилизације – питање човекове слободе и њених граница.

Када Велики инквизитор тврди да је човек изгубио веру у ауторитете, нама данас не преостаје ништа друго до да се сложимо с тим, о свим другим аспектима Легенде о Великом инквизитору вреди размишљати, са неким свакако и полемисати, али губитак ауторитета данас је очитији него икада пре.

Проблем настаје када се ауторитет замени ауторитарном праксом а тада се дешава нешто о чему су јунаци Достојевског такође имали штошта да кажу, као Иван Карамазов када указује на свеопште страдање невиних зарад циљева моћних. Да ли је иједна цигла уграђена у моћну грађевину вредна иједне дечије сузице, пита се он.

То питање, али на свој начин, поставља и писац Синиша Соћанин у роману двосмисленог назива, Убисвет. Када се прочита пажљиво, остаје запитаност није ли Убисвет можда и императив о потреби поништења света у којем највише, чини се, недужни страдају?

Соћанин је написао роман који се на први поглед чита као крими прича, и структура и ток радње имају заиста све што је жанровски оправдано. Убиство као заплет, процес одгонетања тог убиства, динамику у том току основану на односима међу ликовима, преокретима, осумњичене и детективе… Све је, дакле, ту да подстакне читалачку радозналост, али роман Синише Соћанина има још нешто, један степен више у тој трагалачкој причи и решавању загонетке, зашто страдају искључиво невини људи? Јер убица у Соћаниновом роману бира такве.

На том нивоу приче активира се једна додатна димензија коју Соћанин постиже способношћу избегавања типских ситуација и типских решења. Тачније, његови јунаци, пре свега Риђокоса и Безимени, човек који „снажно проживљава осећања људи око себе, чак и она скривена“ главни су носиоци тог додатног слоја који промишља свет без емпатије, у коме је болест једина константа, а покушај њеног отклањања само анестезирање последице док узрок лежи негде дубоко скривен и само поједини, попут главне детективке у роману и чудака Безименог и необичне Риђокосе, имају порив за истином.

Њихова потрага, лишена стереотипних представа о свету, добрим и лошим момцима, допуњена приличном дозом рефлексије о ситуацији у којој се налазе, читалачку радозналост подиже на виши степен, превазилази жанр крими приче и „забавља“ читаоца спемног да и самом себи постави не баш лака питања. Однос злочина и казне, праведника и грешника, саосећања и безнађа… свима нам звучи познато али колико нам познато заиста јесте?