„Амејзинг" у Бечу - исечак збирке од двадесет хиљада дела индустријалца Вирта

„Збирка Вирт“ је мала школа историје уметности од готике до савремене уметности, компендијум кроз који воде црвене нити познатих имена. Начин на који је директор Леополдовог музеја бирао дела из 15 приватних Виртових музеја и галерија, има нешто од приче о Аладину и зачараној пећини – ушао је и узео шта је хтео.

„Почињемо 1880. године са трансформацијама натурализма у импресионизам под француским утицајима, затим експлицитно како се све даље развија у немачком експресионизму. Друга етажа садржи дела настала после 1945. По броју преваже класична модерна, јер је физички мања – помислите на монументалне формате од Базелица и Кифера, не иде их много у једну просторију, нема ваздуха за дисање", каже Ханс-Петер Виплингер, директор Леополдовог музеја.

Рајнхолд Вирт је рођен 1935. у Баден Виртенбергу. Он високо котира на Форбсовој листи најбогатијих и у медијима је познат као „краљ вијака и навојака“, јер је до богатства дошао производњом монтажне галантерије. Члан је Новоапостолске цркве окупљене око Откровења Јовановог. Атмосфера хира и ишчекивања осећа се у овим собама, у анксиозности Маркуса Липерца, у праскозорју Герхарда Рихтера, или у страху од рата код Анселма Кифера.

„Вирт не воли да га зову меценом. Он је пре свега колекционар који откупљује уметничка дела за своје предузећа и кроз колекцију гради позитивни имиџ фирме. Он наручује директно, ангажује се социјално и културно, финансира пројекте у литератури, науци, образовању, тако да настаје утисак извесног меценатског наступа", изкавила је директорка „Збирке Вирт", Силвија Вебер.

Аустријски сликар Гунтер Дамиш, умро пре седам година, постхумно долази до славе као „сликар короне“ који је предвидео епидемију. Аукционарске куће га нуде као „визионара невидљиве биологије“. То је наравно реклама, али ништа мање и доказ да је уметност видовита.

„Дамиш је био човек природе. Живео је на великом сеоском имању где се бринуо о својим биљкама и дрвећу. Одатле је сишао у микро-космос и визуелно га превео у платна са ћелијским структурама као што је ово. Кад је то дело настало, нико није мислио на вирусе, бактерије и епидемије, тако брзо може да се промени наш поглед на једно уметничко дело", додаје Виплингер.

Овакве збирке рађају питање – По ком критеријуму треба мерити колекционаре кад своје колекције отварају за јавност? Да ли се дела показују као документи једне епохе, репрезентативно, или са неким активнијим циљем на уму? Али то је већ измишљена дилема између релевантне уметности и невине уметности - јер друштврно невина уметност не постоји.