Михиз, наш савременик - поводом 100 година рођења

У драмском раду га је привлачила тема издаје и изопштености. Привлачили су га карактери који упорно иду у супрот официјелним токовима, они који радо прихватају наметнуте улоге отпадника. Или ову улогу за себе сами бирају.

Писац је говорио о томе: „Књигу својих драма издајем под насловом Издајице јер је мене, у драмском раду, углавном занимао човек, ухваћен у кљусе историје, човек фанатизован, снажан, који нужно у својој делатности животној мора, кад тад, да изда или себе или да изда друге".

Михизове драме треба читати, играти, гледати. У њима је довољно личног и општег - да свакога мора засврбети или заболети.

Форма коју Михиз у својим драмама преузима је суђење људима и догађајима из историје српског народа. Његове драме осветљавају јунаке који постају играчке у играма историје и судбине.

Говорећи о узлетима и суновратима својих ликова, Михиз открива судбине људи који су ишли испред свог времена, при чему писац не даје дефинитивне судове о кривици и казни. Закључке је остављао свом читаоцу, редитељу, глумцу и гледаоцу.

Режирајући Михизову драму  Бановић Страхиња у Народном позоришту Приштина (2018.), желео сам да поставим питање: „Шта је то сумњиво у хероју?".Михизов Страхиња није „нетко" као што је то Страхиња из народне поезије, нетко „да таквога не има сокола".

Он се сукобљава са силним Влах Алијом, побеђује га, али то не видимо на позорници. Страхиња о том боју каже неколико штурих реченица. Он се сукобљава и са својом тазбином - Југовићима. 

Централни сукоб из народне песме у драми се своди на препирку у којој шурак вређа Страхињу да је слабић и кукавица. Страхиња се у драми успротивљује осуди коју браћа изричу сестри, Страхињиној жени. То, међутим, чини разумевањем а не насиљем.

Страхиња има разумевања за жену која је не само напустила мужа и својевољно отишла са турским разбојником, већ је тог мужа покушала да убије док се он борио на живот и смрт како би је избавио од отмичара.

Михиз је изјавио да је хтео „једну причу о хероизму да преобрати у једну драму о проблему издаје и немогућности да се суди."

Страхиња ће потом отићи на Косово, гинути и руке му неће задрхтати, али то неће чинити из страсне жеље за подвигом и јунаштвом, него зато што је то „његов посао", његова обавеза , а он је човек који своју дужност обавља часно и до краја, који „што може, то и хоће". Он није покретач и налогодавац, већ извршилац налога, оруђе.

„Личности" за улогу тиранина данас није тешко наћи; а већина ахероичних хероја, оних који не траже ништа до свој живот и који су неспремни да суде и праве историју - они ће својом спремношћу на извршавање задатака, чак и убиства, својим разумевањем за све, подржати тиранина док је на власти. Пишем ово у времену када је читавом људском роду смрт поново за вратом.

Михиз је у претходном веку био љутити и свадљиви српски националиста. Када су политичари од српства направили профитабилан бизнис и ударили у ратне добоше, Михиз је иступио са захтевом за потпуни преображај српске државе и разумевање оних који су у времену зла постали непријатељи српског народа.

Верујем да његова упозорења из мрачних времена, одјекују и у данашњем времену беса.
По томе је Михиз и данас наш савременик.