Весна Голдсворти: У ствари сам писац који пише на енглеском, али притом српски писац – то двоструко припадање је заиста дивно
Британско-српска књижевница Весна Голдсворти, већ деценијама живи и ствара у Лондону, а њене књиге добиле су бројна међународна признања. Први је наш писац примљен у Британско-краљевско књижевно друштво, а недавно је на Међународним сусретима писаца у Београду добила почасну чланску карту Удружења књижевника Србије, коју је, каже, примила с задовољством.
Весна Голдсворти истиче да није очекивала пријем у Удружење књижевника Србије, а посебно да буде једногласно изабрана као почасни члан.
– Све је негде сажето у том изразу почасни, зато што сам у ствари писац који пише на енглеском, али притом српски писац. Значи једна врло необична ситуација и у том смислу то двоструко припадање је заиста дивно. Када сам данас видела чланску карту, било ми је баш мило. А долази две године после избора за Краљевско књижевно друштво, тако да је буквално на две стране, и британска и српска страна, на неки начин испуњена тиме.
Завршили сте књижевност у Београду, касније сте магистрирали и докторирали у Великој Британији, пишете иначе прво на енглеском, па онда се те књиге преводе на српски. Колико је то тешко и због чега је тако?
– Доста тежак, мукотрпан прелаз. Мени је било потребно добрих десетак година писања књижевне критике, пре него што сам се уопште усудила да пишем нешто креативно. А претпостављам да није било успеха Чернобиљских јагода, мог мемоара, да се не бих усудила да кренем у романе и даљу продукцију. Чернобиљске јагоде су ми у том смислу потпуно промениле живот. Значи, ја сам написала своју животну причу, Би-Би-Си је то серијализовао, кренуло је. Човек се осећа много поузданије када се тако нешто деси.
Измишљање Руританије је књига која се проучава на готово свим балканским одсецима универзитета у свету. Она је веома значајна за разумевање ситуације овде на Балкану.
– Последњи пут када сам добила тај некакав збир, била је буквално на сваком континенту. Ја мислим преко 80 универзитета тренутно има у лектири. А оно што је веома забавно, овде је у Битеф театру претворена у позоришни комад.
Прво је била као књига која је приказивана у новинама, па затим као лектира, а сад као некакав класик тог жанра анализе сликања Балкана.
Књига Гоздана завеса такође говори о односу између истока и запада, али из једног угла љубавне приче. Па ево, Ви сте добили награду „Момо Капор“ за ту књигу. И шта се од тада све дешавало? Она је награђена широм света.
– Оно што се даље дешавало је да заиста немам времена да дишем, а камоли да нешто ново пишем, зато што сам на турнејама готово нон-стоп. Посебно ми је било драго што је била књига године америчког Њујоркера, јер су се после тога позиви и те како повећали. Мени је врло занимљиво то да сам у ствари желела да напишем књигу која се сукоби са неким стереотипима.
Руританија анализира стереотипе приказивања Балкана у очима Запада, а ја сам то назвала 'Руританија узвраћа ударац'. Ја сам негде окренула ту причу тако да је у ствари Исток у привилегованом положају. Моја јунакиња која долази са Истока се чуди некаквом боемском, сиромашном животу у Енглеској, а заправо на западном тржишту баш тај поглед на Енглеску осамдесетих година је доживљен као нешто необично и оригинално, због те перспективе.
Мада то мало поједностављује ствари. Мени је било значајније да анализирам идеју судбине у та два света.
И остале ваше књиге, Господине К. Горски, привлаче велику пажњу публике. И у чему је тајна? Шта оне заправо представљају ново у британском окружењу?
– То је питање среће на неки начин. Рада, али и среће да су се књиге појављивале чак и када ја нисам могла да предвидим контекст, у неком контексту који је за њих био посебно повољан. Ја сам писала Гвоздену завесу верујући да је то историјски роман. А оног тренутка кад је изашао, показало се да је све само не историјски. Заиста једна активна, тренутна стварност. Не само због рата Русије и Украјине, већ и због преиспитивања односа истока и запада, и на западу Европе и овде.
Са таквим искуством ту и тамо – Србија-Енглеска – како би гласио ваш животни мото?
– Оног тренутка кад сте ме питали, помислила сам да је то заиста излизано – Карпе дием – Уграбите дан, а мислим да сам помислила на то инстинктивно зато што сам дошла у неке године где ми се чини да је јако важно да радим управо оно што волим и да посвећујем томе много више пажње него што сам расипала снагу много више када сам била млађа.
Коментари