„Награда много значи, веома ми је драга, јер долази од колега, од људи који су обележили једно блиставо време, рекао бих, Радио Београда, јер свако време носи своје изазове и свако време у радију има своје новинарске јунаке.“
Истакао је да је поносан и због тога што је признање добио од људи који су деведесетих година водили ту редакцију. Поменуо је Марка Марковића, Јордана Ивановића и Мијаила Костића, који су му, како је навео, били подршка на почетку каријере. Од њих је много научио и осећа велику одговорност према њима.
Велика одговорност усмерена је и према слушаоцима, који му много значе, као и њихови коментари и подршка.
„Радимо за њих, једноставно ослушкујемо шта они кажу после наших преноса, после извештаја са неких важних спортских догађаја. И у складу са тим, а жеља нам је, наравно, да будемо увек актуелни, брзи, да будемо занимљиви и правимо емисије на Првом програму“, рекао је Радичевић.
Без слике, са пуном одговорношћу
Говорећи о спортском новинарству на радију и о томе колико је захтевно дочарати слушаоцима атмосферу када немају слику пред собом, Радичевић је рекао да то није лако, али да се труде да на најбољи начин, пре свега објективно, прикажу оно што се дешава на спортском терену.
Навео је да је преносио више од 50 утакмица вечитих дербија, дуела између Црвене звезде и Партизана, и да је током година било много изазова и неизвесности. На почетку каријере, како је рекао, било је и много треме, јер се никада не зна шта новинара очекује на неком догађају. Добра припрема је неопходна, али се током преноса мора пратити и прилагођавати дешавањима на терену.
„Ја могу за себе, ето, ако морам да говорим о себи, иако ми то није баш пријатно, да кажем да припадам можда том старомодном, условно речено, кову радио-репортера. Дакле, не форсирам много статистику, више се ослањам на опис и оно што се дешава на терену. Много ми је важније да људима објасним шта се у том тренутку дешава на утакмици него да се бавим статистиком“, објаснио је Радичевић.
Доброг спортског радио-новинара одликују глас, брзина и способност реакције, али и добро познавање спорта. Уз све то, значајни су и таленат и умеће да се све те особине примене у правом тренутку и на одговарајући начин, оценио је Радичевић.
Подсетио је да су дуги низ година радили и без монитора, односно да на коментаторској позицији нису имали прилику да виде успорени снимак или понове неки детаљ.
„Дакле, морамо у тренутку да донесемо пресуду, да дамо свој коментар, да ли је био пенал, да ли је био офсајд, да ли је гол регуларан. И у том смислу, мислим да радио-репортери, у односу на све друге репортере, телевизијске пре свега, имају много већу одговорност и већу озбиљност. Мора да буде баш, баш добро припремљен да би на прави начин испратио једну утакмицу“, рекао је Радичевић.
На питање колико се променио начин на који публика данас прати спорт и како се Спортска редакција прилагођава тим променама, Радичевић је најпре истакао да награду коју је примио дели са свим колегама из редакције.
„Она је на неки начин посвећена великанима спортског репортерства, али делим је са колегама из спортске, јер са многима од њих сам свих ових година, више од три деценије, делио микрофон на таласима Првог програма“, рекао је.
Додао је да су спремни да прате нове трендове и да се мењају, као и да користе савремене технологије у мери у којој им то време и услови на стадиону дозвољавају. Навео је да сада на утакмицама често имају и мониторе и мобилне телефоне.
Поновио је и савет који им је, како је рекао, Марко Марковић дао пре скоро 30 година:
„Најважније је да будете добро припремљени. Припремите све те податке да имате на папиру, а онда, ако искористите 10 одсто од онога што сте припремили, знајте да је ваш пренос био успешан.“
Пренос који се памти — Јужна Африка 2010.
На констатацију да радио-пренос често остаје слушаоцима у памћењу управо због начина на који је репортер пренео догађај и емоције које га прате, као и на питање да ли постоји пренос који посебно памти у својој каријери, Радичевић је рекао да су радио-репортери изузетно цењени у Јужној Африци, Шпанији, али и широм Европе.
„Та динамика, та разноврсност речи, ти описи доприносе да радио-репортер код слушалаца изазове посебну емоцију. И зато су радио-преноси много узбудљивији у односу на, рецимо, неке телевизијске преносе, јер на радију ви не видите слику, него зависите од процене и утиска радио-репортера“, рекао је.
Додао је да радио-репортери понекад можда и претерују, поготово када игра репрезентација.
„Сви смо ту да навијамо за репрезентацију, али да будемо апсолутно објективни када играју наши клубови. Дакле, ту не постоји ни трунка навијања“, рекао је Радичевић.
Када је реч о великим спортским догађајима, навео је да памти многе са Олимпијских игара, светских и европских првенстава у различитим спортовима, али је овом приликом издвојио Светско првенство у фудбалу у Јужној Африци 2010. године и чувену утакмицу Србије и Немачке, када је наша репрезентација голом Јовановића победила резултатом 1:0.
Припрема је основ сваког успеха
Рад у Спортској редакцији подразумева много планирања и припрема пре почетка преноса или емисије. Припрема је основ сваког успеха, рекао је Радичевић и подсетио да Спортска редакција већ деценијама прати најзначајнија спортска дешавања, од Олимпијских игара до светских и европских првенстава.
Као нешто чиме се посебно поносе, навео је да су Радио Београд и његова Спортска редакција дали посебан печат вечитом фудбалском дербију и утицали на његов углед и популарност. Радио Београд је, како је истакао, једина радио-станица која је преносила све вечите фудбалске дербије од 7. јануара 1947. године до данас.
„Радио Београд није пропустио ниједну фудбалску утакмицу између Звезде и Партизана. Поносни смо на великане, трудимо се да задржимо висок ниво у свету радио-новинарства и мислим да успевамо у томе, а изазови су велики, јер сваке године имате по неколико великих светских такмичења и на домаћој сцени. Све то треба испратити, и кадровски и на сваки други начин“, рекао је уредник Спортске редакције Радио Београда и додао да имају подршку руководства куће, како Радио Београда тако и РТС-а.
На питање колико је важно и изазовно очувати спортску традицију коју Радио Београд негује, Радичевић је рекао да то јесте изазов, али да га радује долазак младих, талентованих људи, који ће добити прилику да покажу своје способности.
„Ми смо све старији, наравно. Ту смо да помогнемо, да дамо адекватан савет, али верујем да на овим просторима има много талентованих новинара, радио-репортера. Радио Београд је таква кућа, са традицијом, која зна да цени сваки таленат. Радио Београд даје прилику свакоме да покаже колико вреди. И радује ме чињеница да стижу млади људи који ће унети једну нову енергију у Радио Београд, а самим тим и у Спортску редакцију“, рекао је, уз напомену да и сам разговор са новинарком доприноси том оптимизму.
Говорећи о првом савету који је добио као млад новинар почетком деведесетих година прошлог века, Радичевић је рекао да га често питају да ли се он односио на праћење неког догађаја, понашање на коментаторској позицији, на стадиону, током догађаја или у студију. Међутим, савет је био другачији.
„Први савет који сам добио од Марка Марковића, који ми је и био ментор тих првих година када сам био сарадник овде у Радио Београду, био је: 'Слушај, јеси талентован и све, вредан си, радиш, али гледај да те прихвате и колеге. Гледај да те прихвати редакција.' И заиста, нисам се ја никоме додворавао нити удварао. Желео сам само да радим свој посао, одговорно, посвећено, и увек сам се држао тог његовог савета“, рекао је Радичевић.
Додао је да је увек настојао да буде на правом месту у право време, на спортском догађају, стадиону или у дворани, као и да је пратио готово све тимске спортове у директном преносу.
„Увек сам се трудио да имам ту једну велику дозу колегијалности и да се увек нађем ту да помогнем колеги са којим тренутно пратим догађај или колеги из неке друге редакције“, рекао је.
На питање који би велики спортски догађај поново преносио уживо када би могао да бира, Радичевић је рекао да је, нажалост, највише пратио фудбал, у којем наша репрезентација није имала много успеха. Било је великих утакмица, великих очекивања и много разочарања.
„На крају, није ми, наравно, жао што сам изабрао фудбал као први спорт, други ми је кошарка. У кошарци је било великих успеха. Преносио сам све што је могло да се преноси. Дакле, немам неких специјалних жеља. Радио сам финала светских првенстава у кошарци. Преносио сам појединачне мечеве на Олимпијским играма, кад смо освајали медаље, и то златне. Радио велике фудбалске утакмице. Дакле, у том смислу немам великих жеља, али ето, ако ме већ питате за жељу, волео бих да преносим, рецимо, финале Европског првенства у фудбалу у ком игра Србија. Е сад, изгледа да су ми те жеље превелике“, рекао је Владе Радичевић, уредник Спортске редакције Радио Београда и овогодишњи добитник „Златног микрофона“, гостујући у емисији „Јутро је“ Радио Београда 1.
