Шест Златних арена за српске филмове на Пулском фестивалу

Један од најинтимнијих и најискренијих српских филмова последњих година, породична драма која брише границу између стварности и фикције Ветре причај са мном, Стефана Ђорђевића освојио је Златну арену за најбољу мањинску копродукцију.

Дубоко личан филм који приповедајући о губитку и љубави која не престаје након смрти постаје универзалан – награђен је и за најбољу камеру.

Чак три награде припале су остварењу утемељеном на истинитом догађају из 2011. године Три недеље после, Мирослава Терзића за најбољу режију, сценарио и монтажу.

Потресна драма која посматра најмрачније аспекте понашања медју адолесцентима посвећена је Алекси Јанковићу из Ниша и Махиру Раковцу из Сарајева, жртвама вршњачког насиља.

„Ове године и нас је заправо изненадило да од седам мањинских копродукција које гледамо у програму имамо шест филмова из Србије. Кажем, изненадило само зато што смо иначе навикли да је путовница тих филмова који долазе нешто мало разноликија, али велим, с обзиром на количину талента која постоји међу српским филмашима, то заправо и није тако неуобичајено. Ради се о кинематографији која има неколико деценија, изразито јаке ауторе, јаке филмове, јаке теме“, каже селектор програма, Марио Козина.

За улогу у филму Оче наш Горана Станковића заснованом такође на истинитој причи о манастиру у коме су се лечили зависници од дроге, Вућић Перовић, освојио је Златну арену за најбољу улогу.

Филм је конципиран као универзална прича о границама послушности, одговорности и слободне воље. Златну арену за најбољи филм главног такмичарског програма 73. фестивала у Пули, освојило је хрватско остварење Коке, редитеља Игора Јелиновића.