Горан Милашиновић: Наш филм има поруку, зато је победио

Светска премијера филма одржана је 4. августа у Локарну, затим регионална пре осам дана у Сарајеву. Филм је освојио мноштво награда – за најбољи филм у Локарну, у категорији „Пјаца гранде“ и „Зелени леопард“ за најупечатљивију поруку, као и награду публике у Сарајеву.

„Био сам у Локарну, утисци су заиста импресивни. Ми смо били срећни, мислим да говоримо о имену господина Бјелогрлића и свих фактора из филма који су били присутни. Били смо јако узбуђени да филм опште буде прихваћен на тако важном фестивалу, само 17 филмова улази у категорију“, истакао је проф. др Горан Милашиновић.

Истиче да је Ђона Назаро, селектор тог фестивала, еклектички филмски радник који веома добро зна да направи програм који ће бити из различитих држава и садржаја филмова и да је сâм улазак у ту конкуренцију био велики успех.

„Били смо јако узбуђени, ја лично сам био узбуђен док се приказивао филм, мање сам гледао филм, више како ће реаговати публика, да ли смо нешто погрешили, да ли је ова сцена одговара, да ли је порука погрешна, да ли ће добро схватити. Компликовано што је то француско-српски филм, тако да има титлове и на француском и на српском, једна прилично стресна атмосфера. И онда кад се филм завршио и кад је тај аплауз почео, кад су кренуле овације, просто смо били унезверени од среће и задовољства", истакао је Милашиновић.

„Нисам знао господина Бјелогрлића пре нашег сусрета 2015. године када је он по савету нашег пријатеља прочитао роман и када смо се састали и почели да разговарамо о роману. Био сам изненађен, морам да кажем, нисам очекивао ту дубину којом је он схватио тај роман, прилично слично мојим идејама тог романа. Одмах сам имао утисак да имамо заједнички поглед, да то што се догодило јесте тема, хуманистичка тема која може да изађе у свет, која није тема која занима само нас, која ће занимати и бившу Југославију или Србију, него која може да изађе и ван наших граница и мислим да је то била почетна тачка. Са те тачке смо градили даље сценарије, како ће то све изгледати", напоменуо је професор.

Седми сценарио је био прави

Додаје да сценарио на основу романа није лако направити, и да је ту требало доста времена:

„Провели смо 7-8 година радећи на том сценарију и господин Ршумовић, Свиљичић, Драган и ја. Сви смо ту потрошили много времена и, на крају, седми сценарио је био онај о којем смо се сложили.“

На питање о томе да ли се овде упалила једна црвена лампица, онако како је то у књизи описао и да ли је то свет схватио, одговара:

„Ја мислим, бар по реакцијама жирија, поготово Варајетија, да је то највећа награда која се додељује.То је заправо жири који је највећи, најважнији у свету филмске критике. Ја бих рекао да је порука која постоји у филму, да је филм који има поруку победио, на неки начин, у Локарну. То и јесте главни разлог зашто је победио. Јер филмови које сте навели, који такође показују у аутентичном тренутку каква је ова опасност од нуклеарне енергије и тај један сулуди сценарио којим свет и човечанство срљају у самоуништење, заправо аутодеструктивни сценарио у вези са нуклеарном енергијом – за разлику од свих тих филмова, наш филм има и поруку.“

Филм, заправо, има једну врсту решења, истиче Милашиновић:

„Како свет може изаћи из тог лудог уласка у нуклеарни рат, недајбоже будући? Па може да изађе само тако што ће емпатијом, хуманошћу, љубављу једног према другом зауставити те процесе и схватити да му је важније да човек као људско биће и човечанство опстане него да се направи нека инвазија, да се направи нека материјална користи или слично.“

„Ми смо већ другог дана након фестивала, видели и друге филмове у Локарну. Видели смо Победника, на пример, Кана, то је анатомија једног пада, који је један постмодерни филм, где се заправо инсистирало на поступку, много више него на садржају, него на наративу", навео је проф. Милашиновић.

Додаје да је истог тог типа и италијански филм који је отворио фестивал.

„Ми смо схватили да носимо свежину, да ми заправо у том мору постмодерне која постоји данас, нарочито у књижевности али и у филмској индустрији, да ми нудимо један филм који је ‘обичан’, који има свој почетак и крај, који има своју напетост, који има своје снажне емоције, два тока паралелна са флешбековима. Ви јасно видите о чему се ради, ви јасно на крају имате поруку. Чак имате и дубинске слојеве због којих се запитате ‘да ли бих ја био такав човек, какви су били Французи који су поклонили своју коштану срж, или не’.“

Дакле, много различитих слојева, али веома јасних, направљених јасним сликама, наглашава Милашиновић.

„И већ следећег дана је у Коријере дела сера, што је веома изненађујуће, изашла критика која је била веома позитивна. И то нам је био сигнал. Међутим, страховали смо од Варајетија, страховали смо како ће реаговати, јер је то жири који може или да вас сахрани, или да вас подигне у звезде. И кад смо добили ту позитивну критику, кад смо видели, на крају награду, па после критику, схватили смо да је оно што смо ми желели – а то је да понудимо свету једну врсту аларма, заправо и решења – да је то публика схватила.“

Поготово треба водити рачуна да је то публика Запада, публика која је гледала филм, напомиње Милашиновић.

„Публика Запада, баш кад се ради о комунистичким темама не воли да им то  саопштава неко са Истока. Они мисле да је то њихова ексклузивна тема. Ви можете да причате о дисидентским темама, о политици, да се исмевате са својим примитивним, да показујете неке магијске стране истока, то они прихватају. Међутим, да им говорите о етици, да им говорите о моралу, они више воле да се сами тиме баве. А овде је једна тема која је чисто комунистичка“, истиче Милашиновић. „Други садржај филма који је питање атомске бомбе, направљен је због напетости, због законитости филмске уметности, али суштина филма јесте хуманистичка тема. Неки су нам чак и из жирија рекли да су када се пројекција завршила имали тако дубоке и снажне емоције, да су им потекле сузе.“ 

Све је кренуло од те књиге. Случај Винча о озраченим научницима који су се лечили у Француској и о хуманости и о пријатељству…

„Морам да похвалим ту сарадњу и да изразим своју захвалност господину Бјелогрлићу и Вуку Ршумовићу и свима који су ипак слушали моје савете. Дакле, ја нисам писао сценарија, то није мој посао, ја то и не знам да радим. Међутим, господин Бјелогрлић је тип редитеља који се не бави сценариом, него то пушта професионалцима, какви су Ршумовић и Свиличић. Он је имао своје идеје које је њима саопштавао“, објашњава Милашиновић, додајући да су сценарио, кад је био готов, сви прочитали и дали своје идеје.

„Ја сам на неколико сценарија озбиљно променио, јер сам мислио да су тежишта померена са хуманистичких тема на политичке теме, на интриге, државне интриге, Државну безбедност, да ли је бачена бомба или није, да је то предоминантно. У мом роману је то само назначено. Не, у филму није назначено. У филму је то паралелна тема, у филму је то значајна тема, али то није доминантна тема. И то је била моја главна жеља“, каже Милашиновић, уз напомену да је редитељ филма увек разматрао његове савете и прихватао већину.

Филм је привукао пажњу, и док се правио, било је доста реклама које су скретале пажњу.

„Мање је важно мени колико је важно за моје књиге, мислим да је свакако ово једна велика награда за књигу, и реклама, ако смем то да кажем. Кад пишете књигу, ви заправо имате неку врсту менталних слика које читалац мора да замисли на исти начин. И то је и компликовано и креативно, зато волимо читање јер је то креативни процес. Међутим, кад имате филм, он вам даје директну визуалну слику, ви перципирате стварност онако како је историја направила, и редитељ. То је много лакше, зато је филм победио као уметност. Данас га, углавном, више волимо него књижевност. А кад се направи та врста комбинације књижевности и филма, ви заправо видите колико је то и различита перцепција света. И зато мислим да никад не треба упоређивати филм и књигу, него их треба схватити као два паралелна тока која треба, заправо оба, конзумирати да би се добила пуна слика“, истакао је Милашиновић.

Истиче да је ово била међународна промоција и да је направљена „у локалу“ због тога што је филм завршен тек 15. јула, а фестивал је диктирао да не може на друге фестивале. Београдска премијера се планира за 24. октобар 2023. године.